Референдум у Летонији о статусу руског језика

Извор: Викиновости
Иди на навигацију Иди на претрагу


18. фебруар 2012.
Рига/ Летонија (Beta-AFP) - У Летонији је у суботу ујутро почео референдум на којем се грађани те прибалтичке земље, некадашње совјетске републике, изјашњавају о будућем статусу руског језика, за који је понуђено да постане други национални поред летонског.

Очекује се да референдум неће успети, али и да ће продубити поделе у летонском друштву.

Руси чине отприлике једну трећину становништва ове земље у којој живи око 2,1 милион људи. Они верују да ће институционализован статус руског језика окончати, како тврде, 20 година њихове дискриминације након распада Совјетског Савеза.

За већинске Летонце, пак, референдум је безобразан покушај задирања у независност Летоније.

Руски би могао постати један од званичних језика у Европској унији ако на референдуму у суботу у чланици ЕУ Летонији грађани прихвате да званични и радни језик у тој држави буде и руски.

Таква могућност је „само нејасна претпоставка“, гласио је одговор представника за штампу у Европској комисији којем је постављено питање хоће ли руски постати званични и радни језик ЕУ, заједно с још 23 садашња језика у институцијама европске 27-орице.

Око 37 одсто Летонаца сматра руски својим матерњим језиком, а 43,7 одсто житеља га говоре као други језик.

Разговор с портпаролом био је прилика и да се новинари распитају шта ће се догодити кад Хрватска идуће године удје у чланство ЕУ и хрватски буде уврштен у језике Уније, односно „хоће ли Хрватска спречити да и српски постане званични језик Уније, јер је то суштински исти језик“, у часу кад Србија ступи у чланство ЕУ, како је своје питање уобличио један новинар.

Портпарол надлежан за језичка питања у Европској комисији је најпре предочио да се никад тако нешто није догодило приликом уласка у чланство неке земље у ЕУ.

Према његовим речима, „свака држава која постаје чланица ЕУ одређује који ће језик бити њен званични и радни у институцијама Уније“.

С овим је било повезано и питање да ли ће уопште, кад би и Црна Гора, као и Босна и Херцеговина, једном ступиле у редове ЕУ бити потребе да се „преводи и на црногорски и босански“, ако је, како је то протумачио један новинар, „раније у бившој Југославији српско-хрватски сматран истим језиком“.

Одговор званичника ЕУ је опет гласио да то зависи од земље која улази у чланство.

Такође је рекао и да питање „другог званичног језика“, као што би руски могао постати у Летонији, а као што су већ каталонски и баскијски у Шпанији, потпуно зависи од земље чланице ЕУ која то може или не сматра потребним да затражи.

Али, како је наведено, ако се предложи да неки „други званични језик“ буде и званични у ЕУ, онда се с тим морају сагласити све чланице Уније, дакле Савет министара.

Портпарол у Европској комисији је подвукао да се увек на сва 23 званична језика преводе само „законски акти“ ЕУ, а у осталим случајевима се са два главна „употребна језика“ - енглеског и француског - преводе разни документи или симултано преводе конференције за штампу и седнице „јер би иначе и трошкови били неиздрживо огромни, а и технички то све доведено до граница разумно прихватљивог“.

Извор[уреди]

Bookmark-new.svg