Интервју: Миленко Павлов

25. март 2010.
Интервју: Миленко Павлов

Торонто: Тражећи место за забаву у суботње вече, ваш репортер је кренуо на концерт Гаравог сокака који се одржавао у СКУД Опленац у Мисисаги поред Торонта. Надао сам се да ћу направити коју слику Банета и његовог оркестра за википедију ионако их слабо имамо и уједно да се проведем уз добру музику. Са друштвом сам стигао који минут пре почетка концерта, заузео бусију и очекивао почетак једне лепе војвођанске вечери.

Жамор поблике је надјачао глас са микрофона, нешто ми је био познат али пошто знам доста људи наоколо нисам испочетка обраћао нешто пажњу. Тек који тренутак касније угледао сам и познато лице. Гле, Миленко Павлов! Почео је са најавом Гаравог сокака и успут испричао неколико вицева почевши од Војводине и Лала па се спустио мало ниже, по његовим речима, до Шумадије. Одмах се појавио и Бане Крстић са музичарима и отпочела је свирка. Нисам више пуно размишљао о Миленку већ уживао у музици. Бане је после отприлике сат времена непрекидне свирке направио малу паузу и гле ево опет Миленка Павлова са својим репертоаром. Публика га је одмах дочекала аплаузом. Добрих петнаестак минута Миленко је попуњавао и допуњавао представу. Одушевљена публика је његове скечеве попраћивала бурним смехом и аплаузима. Претило је да Миленко преузме шоу који је био предвиђен као концерт Гаравог сокака. Публика се загрејала и чак је и активно учествовала у монолозима и коментарима Миленка Павлова. Доајен уметничке сцене је доживљавао једну од својих спонтаних вечери, које сваки уметник жели бар једном у својој каријери, када постаје једно са публиком и када заједно пролазе кроз време и не примећујући да оно пролази. Сва срећа по Банета и другове, Миленко је као прави професионалац осетио вибрације и вратио публику тамо где је и све време требало да буде, на концерту Гаравог сокака. Наравно Бане и компанија је тада дала још већи допринос и на задовољство свих направили су свирку која је трајала четири и по сата.

Наравно ваш репортер је направио паузу и пролазећи поред бара видео Миленка како стоји и прича са људима који су се задесили тамо. Сачекао сам мало пришао му и представио се. Изненадио се када сам му рекао за Викиновости и позицију коју вести на српском имају у односу на вести на осталим језицима. Веома радо је пристао да да интервју. Упитао сам га о његовом боравку у Канади и плановима за даље.

Лале Господине Павлов, за ове млађе читаоце, молим вас кажите укратко нешто о себи?

Миленко П. Рођен сам у Српској Црњи и ту живео до своје осме године, после ме је живот одвукао на разне стране и ево пре пет година сам се из Београда преселио назад у равницу, Панчево.

Лале Ух, ово је стварно опширна биографија, помислио сам у себи, али добро. Моје следеће питање је било о наградама које је добио. Наведите неке од признања и награда које сте добили?

Миленко П. Па добро, ево добио сам 2008. на Фестивалу балканске комедије награду за најбољег комичара за ту годину, такође и награду „Радоје Домановић“ за допринос сатири а у 2009. години награду „Златни Витез“ на Свеславенском фестивалу у Москви и награду за најбољу монодраму на фестивалу у Сарајеву.

Лале Пошто бих ја то унео у вашу биографију на Википедији, има ли још које награде које би се могле навести?

Миленко П. Па шта мислиш да ја баш сваке године добијам награде, ма шалим се, има али треба ли сад то набрајати. Битно је да имамо лепо вече и весело друштво.

Лале Који су вам планови, ближи и даљњи у Србији и иностранству?

Миленко П. Па ево сада у петак 26. марта имам представу у Кичинеру, а у Торонту у недељу 28. марта и суботу 3. априла где играм у комедији Милоша Николића, Титов тајни дневник. После тога идем за Њујорк где ћу такође нашој публици представити једну другу врсту пародије, комедију „Само да знаш колико те волим“ за коју сам у Москви са колегиницом Љиљаном Ђурић добио награду Златни витез. Такође имам у плану да се на северноамерички континент вратим у септембру. Па видећемо.

Лале Господине Павлов, кажите нешто укратко о тој комедији?

Миленко П. Титов тајни дневник” је сатира на СФРЈ, на велике вође, на целокупно социјалистичко друштво. У „Титовом тајном дневнику” имамо велику сатиру на рат, на његове команданте… И пре свега, на људе око вођа који од њих стварају богове. Тито се у једном тренутку пита да ли је човек или Бог и каже: „ Па, ја сам Бог, народ је желео да то будем!”. Примери из овог комада нису типични само за нашу средину, јер у целом свету маса воли да има неког вођу, па је Тито повод за универзалну причу о манипулацији, из духовитог угла. Пошто је у питању период који људи различито описују, овде се разрађује још једна страна велике историјске личности.

Ова представа је награђена за најбољу монодраму на фестивалу у источном Сарајеву, а самим својим насловом обећава добру забаву а изгледа да је и Миленко Павлов у доброј форми!