Aralsko jezero - more koje nestaje

Izvor: Викиновости
Idi na navigaciju Idi na pretragu
DA LI STE ZNALI?
Wikinews commentary.svg
Reč „aral“ je iz turkmenskog jezika i znači „ostrvo“!
Poseban.png

29. april 2010.

Aralsko jezero, nekada četvrto najveće jezero sveta na ivici je nestanka. Često nazivano Plavo more za samo 50 godina izgubilo je oko 90 odsto svoje površine. Nastalo na prostoru koji je nekada bio deo Sarmatskog mora godinama je svojom veličinom pariralo mnogim pravim morima. Sredinom prošloga veka Aral je priobalskom stanovništvu donosio milione rubalja prihoda godišnje. Razvijeni vodeni saobraćaj, turizam i ribolov samo su neki od značaja jezera čije je peskovito dno zamenila pusta, gotovo beživotna ravnica. Godinama svetska javnost ćutala je o problemima s kojima se suočavalo jezero, a Aral je tek nedavnom posetom Ki-Mun Bana ponovo došao u žižu interesovanja. Koliko je stanje alarmantno govori prognoza da će za deset godina nestati i poslednji ostaci nekadašnjeg vodenog prostranstva koje se prostiralo na preko 63.000 kvadratnih kilometara.

O nekadašnjoj važnosti Aralskog jezera, kao i o problemima i posledicama sa kojima se susreće ovo vodeno prostranstvo, razgovarali smo sa geografom Ivanom Matejićem.

Wikinews waves Left.pngVikinovostiWikinews waves Right.png Za one koji ne znaju, recite nam kakvo je jezero bilo nekad i u čemu se ogledao njegov značaj?

Ekspedicija na Aralu 1848. godine

Wikinews waves Left.pngIvan M.Wikinews waves Right.png Aralsko jezero nekada je bilo lučki centra SSSR-a i Centralne Azije. Na mnogobrojnim dokovima svakodnevno su pristajali brodovi koji su prenosili robu i namirnice za stanovnike neposredne okoline jezera. Još od XVII veka, kada je otkriveno, tada znano kao Plavo more, jezero je bilo važno za razvoj industrije ovog dela Azije. Njegov značaj uvideo je i Lev Semenovič Berg, ruski akademik, koji je u XIX veku obavio opsežna istraživanja, kartiranja i merenja na prostoru Arala. Svoja saznanja objavio je u monografiji Aralsko jezero, 1908. godine, koja je ujedno bila i njegova magistarska teza, a zbog velikog značaja komisija ju je proglasila doktoratom. Početkom XIX veka veliko vodeno prostranstvo obuhvatalo je površinu od 66.085 km², od čega su čak 2.345 km² zauzimala ostrva. Na dubinama koje su išle i do 68 metara živelo je oko 100 vrsta riba, gde su se izdvajale bodorka, kaspijska kečiga, dalekoistočni kijuč, amur, mrena i dr, zatim 60 vrsta planktona i oko 200 vrsta sisara. Interesanto je i to da je u jezeru živelo i oko 50 vrsta zoobentosa, tj. životinja pričvršćenih za dno. Floru je činilo oko 430 vrsta biljaka od kojih je najznačajnije bilo drvo saksual. Brojna ostrva i obalska šikara bila su dom za oko 320 vrsta ptica početkom XX veka, da bi taj broj 1970. spao na samo 168. Među njima su i brojne zaštićene i ugrožene vrste poput - beloglave patke, dalmatinskog pelikana i malog vranca. Prema sadržaju organske materije i uslovima razvoja Aralsko jezero se ubrajalo u oligotrofna - tj. odlikovalo se plavom bojom, velikom providnošću, visokim sadržajem kiseonika i malom količinom hranljivih materija. Uzimajući u obzir brojnost vrsta i diverzitet, jasno je da živi svet Arala nije bio naročito bujan, što je posledica oštre klime i nepristupačne podloge. Vazduh iznad Arala leti se zagrevao i do +40 stepeni Celzijusa, a zimi se temperatura spuštala na -40°С. Sve to, ipak nije negativno uticalo na razvoj ribarstva i pojavu brojnih ribarskih naselja na samoj obali jezera, poput Nukusa, Aralska i Kazalinska.

Jezero je nekada bilo išarano mnogobrojnim ostrvima, tačnije čak 230, koja su bila raspoređena u više arhipelaga. Mnoga od njih odlikovala su se izuzetnom površinom, čak i za jezerske uslove. Budući da mu se dno nalazi ispod nivoa mora a površina iznad, Aralsko jezero je plitka kriptodepresija. Najpoznatije od svih bilo je ostrvo Vozroždenija (oko 300 km²), a najinteresantnije Kug-Aral (Kokaral). Ono je delilo jezero na severno — Malo more i južno — Veliko more, i ujedno je u zavisnosti od doba godine, tj. periodskog kolebanja nivoa vode, postajalo ostrvo ili poluostrvo. Površina mu je varirala, a u proseku je dostizalo oko 260 km². Treba svakako pomenuti i najveća po prostranstvu - Kuz-Džeptes i Menšikov.

Nekadašnje korito ispunjeno vodom, danas je pustara

Wikinews waves Left.pngVikinovostiWikinews waves Right.png U kom stanju se jezero danas nalazi?

DA LI STE ZNALI?
Wikinews commentary.svg
Nekadašnje peskovito dno jezera zamenila je pusta ravnica!

Wikinews waves Left.pngIvan M.Wikinews waves Right.png Danas jezera gotovo i da nema, nekadašnje nepregledno vodeno prostranstvo zamenila je surova, peskovita ravnica, u kojoj nema znakova života. Voda iz pritoka Amu- i Sir-Darje odvodi se Karakumskim, Ferganskim i Amubuharskim kanalom prema poljima pamuka, a sve to za posledicu ima gubitak od čak 7km3 vode godišnje. Danas u jezero pritiče samo 1700 kubika, od nekadašnjih 4300. Osim za navodnjavanje reke su preusmerene i za potrebe stanovništva i industrije. Živi svet je u potpunosti uništen, obala se povukla ka središtu basena, pa su nekadašnje luke i priobalni gradovi ostali udaljeni 50-100 kilometara od jezera, kao na primer Aralsk i Kazalinsk. Ne tako davno, vrlo jaka i stabilna industrija ovog predela je, čini se, preko noći zamrla. Prostor od skoro 60.000 km² je presahnuo, a peskovito-glinovito tlo ostalo je ogoljeno. Sve to je uticalo na formiranje drugačije mikroklime – oštre kontinentalne, sa još izraženijim temperaturnim amplitudama i manjkom padavina. Basen jezera pretvoren je u nepreglednu pustinju, nazvanu Aralkum, gde su sve učestalije peščane oluje, a njihov uticaj na okolinu je izrazit. Biljni i životinjski svet je skoro sasvim iščezao, od riba su ostale samo papalina i peš, a broj sisara sveden je na 32 vrste. Pored svih navedenih problema, u oblasti oko Aralskog jezera pojavile su se i zarazne bolesti, poput tifusa i kolere. Nekada živopisno vodeno prostranstvo, za samo 50-ak godina postalo je zaslanjena stepsko-pustinjska prirodna katastrofa. U blizini nekadašnjih luka vide se prava groblja brodova, zarđalih i ispucalih na neumoljivom suncu i užarenom pesku današnjeg Aralkuma. Današnja slika jezera sigurno nije predviđana ni u najlošijim prognozama, ali ona je postala surova realnost ovog dela Azije i celog sveta uopšte...

Smanjivanje Aralskog jezera

Wikinews waves Left.pngVikinovostiWikinews waves Right.png Šta se dogodilo sa jednim od najvećih jezera sveta? Kako se isušivanje Arala odrazilo na priobalne gradove i lokalno stanovništvo?

DA LI STE ZNALI?
Wikinews commentary.svg
Od 1960. do danas, jezero je izgubilo 90% svoje površine!

Wikinews waves Left.pngIvan M.Wikinews waves Right.png Potreba stanovništva za razvojem poljoprivrede, i to posebno za uzgojem pamuka, bila je uvod u katastrofu neshvatljivih razmera. Opadanje dotoka vode u jezero uticalo je na njegovu zapreminu koja se drastično smanjivala poslednjih decenija XX veka, a zbog toga je došlo i do povećanja iznosa isparavanja i porasta saliniteta na čak 90 promila. Koliko je to postao ozbiljan problem, najbolje opisuju panoi istaknuti na nekadašnjem priobalju, kojima stanovništvo oplakuje svoj gubitak: Arale, oprosti nam, vrati se. Već 1990. godine dogodilo se ono čega su se svi pribojavali, nivo jezera je drastično opao i ono se prepolovila na dva dela - Malo na severu i Veliko na jugu. Nekadašnje ostrvo Vozroždenija, postalo je poluostrvo 2001. godine, a površina Južnog mora smanjila se u periodu od 1990. do 2001, za oko 40%. Za to vreme i Severno more je izgubilo oko 10-15% nekadašnje površine. Južno more je svoj kolaps nastavilo tokom 2003. godine podelivši se na Istočno i Zapadno. Salinitet je dostigao 70-100 promila, a 2009 godine Istočno more je isparilo, dok se Zapadno održava na 3300km² površine zahvaljujući vodama Amu-Darje. Grad Nukus je danas udaljen oko 240 kilometara od obala Aralskog jezera. Sa pređašnjih 66 hiljada Aralsko jezero smanjilo se na neverovatnih 7 hiljada km², podeljenih u dva basena. Nekada četvrto jezero sveta ostalo je bez 90% svoje površine od 1960-ih godina do danas, a taj trend se i dalje, nažalost nastavlja...

U ribarstvu je svojevremeno bilo zaposleno oko 40.000 radnika u gradovima na Aralu. Povlačenjem obale centri svih privrednih zbivanja ostale su usamljene oaze u peskovitom zagrljaju. Kao nemi svedoci nekadašnjeg vodenog prostranstva stoje nasukane olupine brodova među zaslanjenim dinama. Standard stanovništva je drastično opao, broj nezaposlenih je naglo porastao, a bivša okosnica razvoja ove oblasti potpuno je zamrla. Sve ukupno, posledice koje su nastale nakon katastrofe koja je zadesila Aralsko jezero, teško su sagledive. Brojni svetski zvaničnici ukazali su na potrebu da se jezero obnovi i da mu se vrati nekadašnji izgled.

Olupina broda u peščanim dinama Aralkuma

Wikinews waves Left.pngVikinovostiWikinews waves Right.png Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Ban Ki-Mun pozvao je države centralne Azije da zajedničkim naporima izdejstvju spas jezera. Postoje li naznake da će se Aralsko jezero obnoviti?

Wikinews waves Left.pngIvan M.Wikinews waves Right.png Ideje za obnovu Aralskog jezera su brojne, izvodljive, ali najčešće vrlo skupe. Predloženo je da se voda iz sibirskih reka Oba i Jeniseja, pa čak i iz Volge usmeri ka basenu Arala. To bi jezero dovelo u nekadašnje stanje za 20-30 godina, a sam projekat koštao bi vrtoglavih 40 milijardi dolara. Još jedna od zamisli bilo je i povezivanje sa Kaspijskim jezerom. Sve ove studije zvuče veoma obećavajuće, ali su i finansijski vrlo iscrpljujuće.

Ovo je očigledno jedna od najgorih ekoloških katastrofa na svetu. Bio sam šokiran. Sa nasipa nisam ništa mogao da vidim, video sam samo groblje brodova.

—izjavio je Ki-Mun Ban prilikom posete Uzbekistanu.

Tokom 1994. godine vlade Kazahstana, Uzbekistana, Turkmenistana, Tadžikistana i Kirgistana, obavezale su se da će svake godine izdvajati po 1% državnog budžeta u cilju obnove jezera. Prve konkretne korake načinile su kazahstanske vlasti, obnovivši irigacione sisteme na ušću Sir-Darje. Već 2005. godine izgrađena je brana „Kokoral“, koja je razdvojila severni od južnog dela basena jezera. Time je otpočela obnova Severnog mora, a prvobitne prognoze su nadmašene – sa početnih 30 metara, nivo jezera je narastao na 42 (četiri više od predviđenih 38 m), za samo pet godina. Ovako ohrabrujući tempo vratio je već izgubljenu nadu u povratak Plavog mora. Osim porasta nivoa jezera i njegove površine (sa 2550 na 3300 km²), obnovio se i riblji fond, što je uticalo na revitalizaciju ribarstva i industrije priobalja. Do nedavno sto kilometara udaljena luka Aralsk „približila“ se na 25 kilometara. Izuzetno značajna je i činjenica da se mikroklima promenila – već zaboravljeni kumulonimbusi opet su zaparali nebo nad Aralom.

U isto vreme vlasti Uzbekistana, vagajući da li je bolje obnoviti nestali biser Centralne Azije ili nastaviti kultivaciju nepreglednih polja pamuka, odlučuju se za ono što su smatrale isplatljivijim. Južno more je nažalost, ostalo na milost i nemilost, prepušteno samo sebi, bez izgleda da se spase od sigurnog nestanka. Njegovo smanjivanje se nastavlja, a Uzbekistan ispituje naftonosne potencijale suvog korita, gde vidi jasnu korist i profit, koji su ovoj siromašnoj azijskoj državi preko potrebni. Ekonomska situacija presudila je južnom delu Aralskog jezera i osudila ga na neminovno iščezavanje. Procenjeno je da će se „smrtna kazna“ izvršiti do 2020. godine, kada će ono trajno nestati i zadržati se samo u setnim sećanjima onih koji pamte njegove srećne dane. Možda tragičnu sudbinu najbolje opisuju reči Muhameda Saliha, pesnika iz Taškenta – „Aral se suzama ne može napuniti“...

Aralsko jezero viđeno iz svemira 1997. godine

Izvor[uredi]

Spoljašnji video
Aralsko more - Kazahstan (eng)
Aralsko more - Planeta uživo (eng)
Aralsko more nestaje (eng)


Vikinovosti
Ovaj članak sadrži novinarstvo iz prve ruke napisano od strane urednika Vikinovosti. Pogledaj stranicu za razgovor za više detalja.

Autor: Mile Kiš

Lektura i korektura: Marija Bogdanović

Sagovornik: Ivan Matejić