Сезона урагана на Атлантику званично траје од јуна до новембра

Извор: Викиновости
Пређи на навигацију Пређи на претрагу



Вашингтон (Глас Америке / Википедија). Сезона урагана на Атлантику званично траје од јуна до новембра али, током три месеца откако је почела ове године, већ се појавило десет олуја. Три олује – Густав, Хана и Ајк – изазвале су протеклих недеља пустошење и биле главна тема на насловним страницама дневних листова.

Рајан Бојлс, климатолог државе Северне Каролине, каже да постоји неколико суштинских елемената за настанак урагана.

"То је пре свега топла вода, веома топла вода. Она покреће све."

"Крајем лета на северној поплулопти, океани су довољно топли и вода испарава у великим количинама. Та пара се диже и формира велике облаке, који могу да изазову олују, али сами по себи нису довољни да произведу ураган." -- Бојлс указује да су за то потребне специфичне атмосферске прилике. -- "Пре свега не сме бити сувише ветра."

"Ако узмете маслачак и дунете у њега то ће га разнети. Замислите сада јаке ветрове у горњим слојевима атмосфере који растерују врхове облака урагана.. може доћи до олуја, али оне не могу да се претворе у ураган."

Како заправо долази до урагана? Метеоролог Мет Паркер, професор на државном универзитету Северне Каролине, објашњава да је за формирање урагана потребан ковитлац.

"Ако би могли да стојите на Северном полу док се планета окреће, вртели бисте се као чигра. Ако бисте могли да станете на екватор, не бисте се вртели као чигра, то би било сличније салту приликом скокова у воду."

Урагани не могу да се формирају на екватору, јер нема ковитлаца. Али ако се удаљавате од екватора ближе половима, могу да постоје услови за ковитлаце. Облаци који лебде изнад земље имају тенденцију да се крећу у правој линији. Али, пошто се земља окреће њихова путања се криви и може да се претвори у ковитлац.

Током тог процеса облаци упијају више водене паре из океана. Ипак и уз све те услове још увек вам је потребно нешто да покрене целу ствар попут нестабилних временских прилика.

Атлантику најнемиринији метеоролошки системи долазе са западне обале Африке."

Ананта Ајер је такође метеоролог из Северне Каролине. Он проводи највише времена бавећи се временским приликама на Зеленортским острвима – која се налазе 500 километара западно од северне Африке. Велики број олуја на Атлантику се формира у том региону.

"Те олује су заправо веома снажне, у суштини то је низ олуја које се формирају изнад копна, изнад Африке и потом се све везују једна за другу. Ти гроздови олуја, док прелазе океан брзо се претварају у урагане."

Зеленортска острва су на правом месту за формирање урагана – довољно далеко од екватора да би облаци могли да се усковитлају, а довољно близу екватора да има доста топле воде. Ту смо и почели причу – са великом масом топле воде.

"Ако нема топле воде урагани се распадају. Због тога врло брзо губе на интензитету чим стигну на копно и далеко су од извора топле воде."

Рајан Бојлс такође указује да олује са Зеленортских острва могу да буду страховито јаке. Неке од њих су биле најразорније олује века – Френ, Флојд, Хуго, Ајван. Сада би се могло десити да се и Ајк придружи тој смртоносној групи урагана.

Извор[уреди]