Пређи на садржај

Окончана Гадафијева ера

Извор: Викиновости


Моамер ел Гадафи

20. октобар 2011.
Бенгази-  (Beta-AP) - Свргнути либијски лидер Моамер Гадафи убијен је у четвртак у близини његовог родног града Сирта, потврдио је званични портпарол Националног прелазног савета у Бенгазију, Абдел Хафез Гога.

„Ово је историјски тренутак, ово је крај тираније и диктатуре. Гадафи се сусрео са својом судбином“, рекао је Гога, додавши да је ту информацију добио од својих команданата у Сирту. Према првим информацијама, Гадафи је у четвртак ујутру ухваћен и рањен у обе ноге и главу у нападу НАТО авиона на конвој у којем је покушао да побегне из Сирта.

Моамер Гадафи, арапски лидер са најдужим стажом, био је скоро 42 године неприкосновени владар који је издржао вишегодишњу међународну изолацију, али не и народну побуну. Гадафију се у августу, после вишемесечних народних протеста и војне интервенције НАТО, изгубио сваки траг пошто су побуњеничке снаге ушле у престионицу Триполи. Нагађало се да је са најближим сарадницима отишао у Нигер, али је, по свему судећи, иако свргнут, Гадафи од тада био у својој земљи.

Гадафи је рођен 7. јуна 1942. године као најмлађе дете у бедуинској породици у пустињској области Сирт.

Право је завршио на Либијском универзитету са високим оценама, након чега се уписао на војну академију у Бенгазију 1963. Једно краће време школовао се и у Мостару у бившој Југославији, у оквиру програма размене студената.

Након дипломирања послат је у Велику Британију на даље усавршавање у Краљевску војну академију Сендхарст, а по повратку у земљу основао је Савез слободних официра са којима је 1969. пучем свргао краља Идриза и успоставио војну диктатуру. Он након тога формира Социјалистичку Народну Либијску Арапску Џамахирију и пропагира политички систем народних конгреса и комитета, као директну демократију без парламентаризма. Године 1976. објавио је Зелену књигу у којој наводи своје политичке циљеве. Зелена књига, скуп Гадафијевих филозофских мисли које су биле предмет истраживања целог једног одсека на водећем либијском универзитету, била је уклесана и на многим зградама у градовима широм Либије.

Иако је значајне ресоре власти дао својим синовима, њих тројица су, како су многи сматрали, били само џокеји док је главна власт остајала у рукама Гадафија.

Мада је оштро осуђивао корупцију која би довела до тога да ограничен број Либијаца стекне огромно богатство, Гадафи и његова породица, како се верује, стекли су огромно богатство, захваљујући чињеници да Либија има највеће резерве нафте у целој Африци.

Залагао се за јединство арапских земаља, а на његово инсистирање основана је Афричка унија, која је проглашена наследницом Организације афричког јединства.

Узор му је био египатски председник Гамал Абдел Насер, чију идеју о панарабизму је следио, а подржавао је и панисламизам, са идејом лабаве уније свих исламских држава и народа.

Огромно нафтно богатство Либије годинама је користио за финансирање екстремистичких покрета и њихових лидера. Подржавао је Палестинску ослободилачку организацију, а 1970-их и 1980-их и многе друге муслиманске ослободилачке покрете, чиме се његов режим упетљао у терористичке активности и у арапским и у неарапским земљама.

Половином 1980-их међународна заједница га је сматрала главним финансијером међународног тероризма.

Тврдило се да је главни финансијер покрета Црни септембар који је извршио масакр над израелским спортистима на Олимпијским играма 1972. у Минхену, а САД су га оптужиле за директну контролу над подметањем бомбе у једној берлинској дискотеци 1986. у којој је погинуло троје, а рањено више од 200 особа, већином америчких војхника.

Напетости између Либије и Запада достигле су врхунац током администрације америчког председника Роналда Регана, која је покушала да збаци Гадафија. У марту 1982. САД су објавиле забрану увоза либијске нафте и извоз Либији америчке технологије за индустрију нафте.

Током већег дела деведесетих, Либија је трпела економске санкције и дипломатску изолацију као резултат Гадафијевог одбијања да потпише изручење САД и Великој Британији двојице Либијаца оптужених за подметање бомбе на лет авио компаније Пан Америкен изнад Локербија у Шкотској, када је погинуло 270 људи.

Либија је 2003. званично прихватила одговорност за подметање бомбе, а Гадафи је пристао да исплати одштету од 2,7 милијарди долара, то јест 10 милиона долара за сваку жртву њиховим породицама.

Од краја деведесетих, Гадафи је почео да ради на побољшању односа са Западом, а још пре напада на САД 2001. заложио се за борбу против Ал Каиде. Амерички Стејт департмент је 2006. објавио да ће поново успоставити пуне дипломатске односе са Либијом.

У међународним круговима био је познат и по својој ексцентричности - имао је телохранитељке из Етиопије и болничарке из Украјине, по свом бедуинском стилу облачења, као и због тога што је на путовања у иностранство носио свој шатор у коме је боравио и камиле чије млеко је свакодневно пио. Међу Либијцима је уживао глас лидера који се не либи да употреби силу.

Гадафи је 1. септембра 2009. обележио 40. годишњицу либијске револуције, а прослави су, између осталих, присуствовали и председник Србије Борис Тадић и министар одбране Драган Шутановац. Гадафи је тада Тадићу уручио орден.

Средином фебруара ове године Либију је захватила народна побуна, после сличних у Египту и Тунису, у којој су демонстранти тражили свргавање Гадафија. Крајем марта НАТО почиње војну интервенцију у земљи под мандатом УН, чији циљ је заштита цивила.

У августу су побуњеничке снаге ушле у Триполи и заузеле Гадафијево упориште у центру града, након чега се Гадафију губи сваки траг, до данашњег дана када је убијен недалеко од Сирта.

Са скоро 42 године на челу Либије, он је био лидер са најдужим владарским стажем у арапском свету.

Извор

[уреди]