Нек' му је лака...

Извор: Викиновости
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Poseban.png
„Мирјана и Рајка“

29. септембар 2011.

Септембар месец у Киченеру, градићу у јужном делу Онтарија, протиче као и увек споро, скоро лењо. Нити је још јесен а није ни лето, време ни хладно ни топло. Уторак, радни је дан људи журе на посао и са посла. Живот се одвија 24 часа дневно, увек се нешто дешава, додуше спорије него у већим градовима Северне Америке али дешавања су ту. Велики број студената из једног од највећег универзитета у Канади, Ватерлу универзитет, окупира улице и свако вече направе карневалску атмосферу.

После мог радног времена, пошто је био радни дан, из једног суседног места сам и ја скокнуо до Киченера. Главни разлог моје посете овом месту је било позориште и то не било какво већ оно домаће, из Србије. Тачније уметници београдског Народног позоришта су нам дошли у посету са представом „Нек' му је лака црна земља“. На први поглед, на основу наслова, би се рекло нека драма или ко зна шта се може очекивати... нешто слично, тужно. Али није, најављено је као комедија, интригантно.

Представа се одржавала у Реџистри театру, малом скромном али веома лепом здању које је подигнуто 1855. године. Стајао сам са друге стране улице

Данка Игњатовић

насупрот позоришта и чекао да се приближи време представе, па да и ја одем да видим шта се крије иза интригантног позоришног наслова. На моје изненађење како се време почетка представе приближавало почео сам, уместо енглеског језика којим су пролазници служили, све више и више да чујем српски језик. Око осам сати ништа друго нисам ни могао да чујем него разговоре на српском:„Како си, од када се нисмо видели..., шта има..., где си био...“. Наравно кад је све то почело да се утишава и људи нестају са улице, синуло ми је: „представа почиње“!. Брзо сам отишао до сале, и пошто је сала већ била препуна, нашао сам себи место до зида и тамо се удобно сместио са својим фото апаратом.

Представа је почела у тишини и очекивању шта ће се десити, како ће три уметнице успети да нам за сат времена и двадесет минута одвуку пажњу од свакодневнице која нас окружује. Да вам откријем тајну. Успеле су! И то у великом стилу.

Љиљана Благојевић, искусни уметник и професор, је стварно професионално водила представу кроз различите воде расположења. Публика се уживела у представу и жељно очекивала шта ће се следећег момента десити. Љиљана им је то маестрално омогућила и на крају представе сам чуо примедбу од једног од посетилаца:„Кад пре, зар је већ прошло сат и по“. Љиљана је од представе која је требала трајати сат и двадесет минута направила гратис и представа је у ствари трајала сат и по времена, а да нико није приметио додатне импровизације, већ је све текло складно и надахнуто уз смех и салве бурних аплауза од стране одушевљеног гледалишта.

Соња Кнежевић је посебна прича. Саживела се са улогом Рајке, Костицине швалерке, до те мере да када смо се после представе упознавали остао сам без текста. Која трансформација, помислио сам у себи, фантастична глумица која зна шта треба да ради на сцени а шта ван ње. Више није била ни близу Рајке. Фантастично! У представи, она је носила са собом ону народну живост, присност и простодушност, уклапала се у све Љиљанине импровизације (а сама их је такође правила) што је Љиљана својом вештом диригентском палицом водила кроз представу. Какав уметнички склад и глумачки пар.

Данка Игњатовић је била освежење и изненађење вечери. Улетела је на позорницу са помпом младости, раздраганости и разгалила публику. Уклопила се у представу постала део уметничког двојца и за тили час направила уметнички трио. Велики глумачки потенцијал!

Светла у сали су се упалила и после наклона уметничког триа и дугог аплауза, публика је закључила: „Па време је за разлаз“. Али није баш тако било. Драган, човек који је ово уметничко вече поклонио Киченеру, се побринуо за још једно изненађење. Стао је код врата и замолио је публику да остану после представе на чашу шампањца, освежење и дружење са уметницима. Наравно да је то од стране публике било оберучке прихваћено. Настало је дружење са Љиљаном, Соњом и Данком, блицеви су севали а питања пљуштала. Тако да је публика још додатно сазнала какве везе Томи Хилфигер има са овом представом, такође шта орангутан и шимпанза раде у Соњином репертоару, наравно и много тога још. У сваком случају срећу да виде ову представу и да у њој уживају могу себи омогућити љубитељи позоришта у Монтреалу, Ванкуверу, Едмунтону и Калгарију. Студио 011 је још једном показао да има укуса и да доводи само првокласне уметнике и да даје публици оно што она тражи.

Викицитати „Ово је било изванредно! Најзад нешто да се догађа... ово нам треба чешће!“
(Изјава Жељка и Весне после представе)
Викицитати „Штета што је радни дан, али опет сала је била пуна. Требало би ово да се понови у петак, опет бих дошао.“
(Изјава Дојчина, како се представио, такође после представе)

Спољашње везе[уреди]

Извор[уреди]

Викиновости
Овај чланак садржи новинарство из прве руке написано од стране уредника Викиновости. Погледај страницу за разговор за више детаља.


Bookmark-new.svg