Београд: Руже за стрпљиве
 |
Ова страница је архивирана и даље измене нису препоручене.
Имате исправке? Додајте шаблон {{измена заштићеног}} на страници за разговоре заједно са Вашим текстом, и она ће бити указана администраторима. Напомињемо могућност да коришћени извори више нису доступни на интернету. |
20. септембар 2009.
Београд/ Србија
Драмска уметница Душанка Стојановић-Глид учествовала је у многим пројектима у свим медијима, али је првенствено позоришни стваралац, са особеним погледима на уметност и друштвену средину у којој живимо. Телевизијски гледаоци имали су недавно прилику да је виде у улози попадије у ТВ серији „Мој рођак са села”.
Како се осећате кад тумачите лик према чијим погледима и понашању имате велику дистанцу?
– Савремена позоришна уметност намеће став редитеља и писца, што не важи обавезно и за глумца. Увек сам желела да целим својим бићем изразим сопствени став, а изнад свега оно што публику може да едукује. То је, најпре, мисао, а тек онда емоција.
Рекли сте да главни мисаони ток у позоришном комаду диктирају писац и редитељ. Како успевате да изразите свој став?
– Сопствени став се живи годинама и огледа се у избору улога које прихватам. То није лако. Ја сам већ одавно сведок да се позоришту намеће репертоар и да је том наметнутом репертоару загарантован успех. Као да смо сви ми глупи и слепи, па не видимо шта се ради. Међутим, овог часа немам ниједан разлог да будем нерасположена и тужна, јер ме све представе у којима сам играла у последње три године крепе и пружају ми осећај смисла.
За три веома различите улоге у представама „Бог масакра”, „Сексуалне неурозе наших родитеља” и „Фигарова женидба и развод” добили сте Награду града Београда за претходну годину. Уметници имају различит однос према различитим признањима. Шта Вама значи ова награда?
– Београд сам одувек сматрала својом домовином, тако да награду доживљавам као неку врсту државног ордена за истрајност, ревност и уметничке заслуге.
Колико је важно бити истрајан? Кад погледамо вашу радну биографију, уочавамо да сте урадили много више него што би могло да се закључи на основу нивоа ваше познатости.
– Истрајност је веома важна, јер је природа посла у позоришту таква. Многи глумци раде годинама, раде одлично и остају незапажени. Овде скромност заиста није врлина, па неки осредњи уметници, уз помоћ агресивних медија, постају глумачке звезде, а чак и сами на крају поверују да то јесу.
Француски театролог Антонен Арто померио је тежиште представе од редитеља ка тексту. Сматрао је да је позориште перманентна криза. Шта мислите о таквом приступу?
– Управо сада припремам се за комад Тонија Кушнера „Код куће, Кабул”, и могу рећи да је посреди један од најкомплекснијих текстова с којима сам се срела. То ме обузима. Тако бих одговорила на Ваше питање о Артоу, који је радио педесетих година прошлог века, из чега се види да ствараоци могу бити савременици и када живе у различитим временима. Попут Артоа, Тони Кушнер покреће велику тему о цивилизацији, њеној пропасти и њеном узнемирујућем брзом процвату, то јест модерном систему вредности у којем се заборавља шта је човек.
Шта бисте издвојили из Кушнеровог текста?
– Постоје реплике које могу да артикулишу ово што сам казала. Једна од њих гласи: „Љубав нема никакве везе са срећом. Моћ има везе са срећом. Љубав једино има везе са домом.” С обзиром на то да мене дуги низ година није красила стрпљивост, што има дубоке везе са одлагањем сазревања, издвајам и авганистанску изреку из Кушнеровог текста: „Стрпљив човек има руже, а нестрпљив нема панталоне.” Тренутно осећам да имам букет ружа у рукама, а имам и панталоне које ми сасвим пристојно стоје.
Извор
[уреди]- „Београд: Руже за стрпљиве” Град Београд, 20. септембар 2009. (српски)