Beograd: Ruže za strpljive
 |
Ova stranica je arhivirana i dalje izmene nisu preporučene.
Imate ispravke? Dodajte šablon {{izmena zaštićenog}} na stranici za razgovore zajedno sa Vašim tekstom, i ona će biti ukazana administratorima. Napominjemo mogućnost da korišćeni izvori više nisu dostupni na internetu. |
20. septembar 2009.
Beograd/ Srbija
Dramska umetnica Dušanka Stojanović-Glid učestvovala je u mnogim projektima u svim medijima, ali je prvenstveno pozorišni stvaralac, sa osobenim pogledima na umetnost i društvenu sredinu u kojoj živimo. Televizijski gledaoci imali su nedavno priliku da je vide u ulozi popadije u TV seriji „Moj rođak sa sela”.
Kako se osećate kad tumačite lik prema čijim pogledima i ponašanju imate veliku distancu?
– Savremena pozorišna umetnost nameće stav reditelja i pisca, što ne važi obavezno i za glumca. Uvek sam želela da celim svojim bićem izrazim sopstveni stav, a iznad svega ono što publiku može da edukuje. To je, najpre, misao, a tek onda emocija.
Rekli ste da glavni misaoni tok u pozorišnom komadu diktiraju pisac i reditelj. Kako uspevate da izrazite svoj stav?
– Sopstveni stav se živi godinama i ogleda se u izboru uloga koje prihvatam. To nije lako. Ja sam već odavno svedok da se pozorištu nameće repertoar i da je tom nametnutom repertoaru zagarantovan uspeh. Kao da smo svi mi glupi i slepi, pa ne vidimo šta se radi. Međutim, ovog časa nemam nijedan razlog da budem neraspoložena i tužna, jer me sve predstave u kojima sam igrala u poslednje tri godine krepe i pružaju mi osećaj smisla.
Za tri veoma različite uloge u predstavama „Bog masakra”, „Seksualne neuroze naših roditelja” i „Figarova ženidba i razvod” dobili ste Nagradu grada Beograda za prethodnu godinu. Umetnici imaju različit odnos prema različitim priznanjima. Šta Vama znači ova nagrada?
– Beograd sam oduvek smatrala svojom domovinom, tako da nagradu doživljavam kao neku vrstu državnog ordena za istrajnost, revnost i umetničke zasluge.
Koliko je važno biti istrajan? Kad pogledamo vašu radnu biografiju, uočavamo da ste uradili mnogo više nego što bi moglo da se zaključi na osnovu nivoa vaše poznatosti.
– Istrajnost je veoma važna, jer je priroda posla u pozorištu takva. Mnogi glumci rade godinama, rade odlično i ostaju nezapaženi. Ovde skromnost zaista nije vrlina, pa neki osrednji umetnici, uz pomoć agresivnih medija, postaju glumačke zvezde, a čak i sami na kraju poveruju da to jesu.
Francuski teatrolog Antonen Arto pomerio je težište predstave od reditelja ka tekstu. Smatrao je da je pozorište permanentna kriza. Šta mislite o takvom pristupu?
– Upravo sada pripremam se za komad Tonija Kušnera „Kod kuće, Kabul”, i mogu reći da je posredi jedan od najkompleksnijih tekstova s kojima sam se srela. To me obuzima. Tako bih odgovorila na Vaše pitanje o Artou, koji je radio pedesetih godina prošlog veka, iz čega se vidi da stvaraoci mogu biti savremenici i kada žive u različitim vremenima. Poput Artoa, Toni Kušner pokreće veliku temu o civilizaciji, njenoj propasti i njenom uznemirujućem brzom procvatu, to jest modernom sistemu vrednosti u kojem se zaboravlja šta je čovek.
Šta biste izdvojili iz Kušnerovog teksta?
– Postoje replike koje mogu da artikulišu ovo što sam kazala. Jedna od njih glasi: „Ljubav nema nikakve veze sa srećom. Moć ima veze sa srećom. Ljubav jedino ima veze sa domom.” S obzirom na to da mene dugi niz godina nije krasila strpljivost, što ima duboke veze sa odlaganjem sazrevanja, izdvajam i avganistansku izreku iz Kušnerovog teksta: „Strpljiv čovek ima ruže, a nestrpljiv nema pantalone.” Trenutno osećam da imam buket ruža u rukama, a imam i pantalone koje mi sasvim pristojno stoje.
Izvor
[uredi]- „Београд: Руже за стрпљиве” Град Београд, 20. септембар 2009. (srpski)