Београд: Они су београдски контролори
Драган, Ненад и Бранкица, потпомогнути својим шефом Зораном, сачекали су данас репортера Беоинфа на аутобуској окретници на Лабудовом брду, како би овог пута за јавност показали оно што раде свакодневно – контрола путника јавног градског превоза. У упадљиво обојеним прслуцима са „ГСП” ознаком, не могу да остану непримећени. Овакав вид контроле траје већ један период и путници су се безмало навикли на контролоре.
Организацију посла објашњава нам Зоран, који је један од главних контролора, задужен како за теренски рад тако и за папирологију на крају смене.
– Контролори су подељени у шест група и свака броји по њих шездесетак. На терену је по троје људи, а контрола се обавља од шест часова ујутро, па до десет навече. Возила се мењају на сваке две или три станице, тако да на једној линији грађани могу да буду контролисани и по неколико пута. Тако је током такозване „кратке кружне” контроле, а главни градски превозник организује и такозвану „тачкасту” контролу. У овом другом случају, на одређеним станицама налази се група од девет до дванест контролора, који на врло кратко време заустављају возило, преконтролишу путнике и на тај начин не дозвољавају да они без карте наставе вожњу – прича Зоран.
Појачана контрола и те како је дала ефекте и у томе се сви слажу. Деведесетих година проценат оних без путне исправе био је и до 70 одсто, а последњих година седмоструко је умањен. Приликом сваког нашег уласка у ново возило, слика је безмало иста: већина грађана мирно седи, други похитају ка аутоматима, а има и оних који излазе кад виде контролоре. „Фактора изненађења” безмало да више нема, а и конфликти су ређи јер неко мора стварно да буде много безобразан да остане у аутобусу иако види контролере, а да нема карту.
Драган, који овај посао ради петнаестак година, каже да му је жао што није бележио своја искуства, „била би то лепа књига”.
– Једном ми се приликом контроле карата десило да младић извади „џокера”, обичну карту из шпила, уз речи „џокер мења сваку карту”. Морао сам да му одам „признање” на идеји и духовотости – каже Драган уз смешак.
На то се надовезује и Зоран, који нам препричава анегдоту када старија жена није имала карту и требало је да јој се у присуству саобраћајног полицајца напише пријава. Када јој је полицајац затражио документа, она му је рекла: „Дете, јесам ли ја возач? Нисам. Па, кад будем била возач ти ме заустављај и легитимиши ме”.
Нешто мање животних прича имају Ненад и Бранкица, први који ради овај посао три године, а друга свега неколико дана. Међутим, врло су задовољни својим послом због његове динамичности. Треба умети са људима јер некад су нервозни и свадљиви, а некад они који имају карту бране оне који немају, што делује несхватљиво, али ваљда је реч о нашем менталитету. Зато се то умеће стиче полако.
На једном од стајалишта прилази нам старији господин, који поздравља рад контролора и прича да је читав радни век, иако се возио свега две станице до посла, увек имао уредну путну исправу. И сада би да извади ону пензионерску, па му наши контролори објашњавају процедуру. Као прави представници великог система јавног превоза Београда.
На крају репортер Беоинфа остаје у једном од аутобуса, поздравља се с контролорима, уз опаску „да ли сада треба да вам покажем карту”. Драган изговара „наравно”. Свака част. Нема привилегованих.
Извор
[уреди]- „Београд: Они су београдски контролори” Град Београд, 9. јул 2010. (српски)