Beograd: Oni su beogradski kontrolori
Dragan, Nenad i Brankica, potpomognuti svojim šefom Zoranom, sačekali su danas reportera Beoinfa na autobuskoj okretnici na Labudovom brdu, kako bi ovog puta za javnost pokazali ono što rade svakodnevno – kontrola putnika javnog gradskog prevoza. U upadljivo obojenim prslucima sa „GSP” oznakom, ne mogu da ostanu neprimećeni. Ovakav vid kontrole traje već jedan period i putnici su se bezmalo navikli na kontrolore.
Organizaciju posla objašnjava nam Zoran, koji je jedan od glavnih kontrolora, zadužen kako za terenski rad tako i za papirologiju na kraju smene.
– Kontrolori su podeljeni u šest grupa i svaka broji po njih šezdesetak. Na terenu je po troje ljudi, a kontrola se obavlja od šest časova ujutro, pa do deset naveče. Vozila se menjaju na svake dve ili tri stanice, tako da na jednoj liniji građani mogu da budu kontrolisani i po nekoliko puta. Tako je tokom takozvane „kratke kružne” kontrole, a glavni gradski prevoznik organizuje i takozvanu „tačkastu” kontrolu. U ovom drugom slučaju, na određenim stanicama nalazi se grupa od devet do dvanest kontrolora, koji na vrlo kratko vreme zaustavljaju vozilo, prekontrolišu putnike i na taj način ne dozvoljavaju da oni bez karte nastave vožnju – priča Zoran.
Pojačana kontrola i te kako je dala efekte i u tome se svi slažu. Devedesetih godina procenat onih bez putne isprave bio je i do 70 odsto, a poslednjih godina sedmostruko je umanjen. Prilikom svakog našeg ulaska u novo vozilo, slika je bezmalo ista: većina građana mirno sedi, drugi pohitaju ka automatima, a ima i onih koji izlaze kad vide kontrolore. „Faktora iznenađenja” bezmalo da više nema, a i konflikti su ređi jer neko mora stvarno da bude mnogo bezobrazan da ostane u autobusu iako vidi kontrolere, a da nema kartu.
Dragan, koji ovaj posao radi petnaestak godina, kaže da mu je žao što nije beležio svoja iskustva, „bila bi to lepa knjiga”.
– Jednom mi se prilikom kontrole karata desilo da mladić izvadi „džokera”, običnu kartu iz špila, uz reči „džoker menja svaku kartu”. Morao sam da mu odam „priznanje” na ideji i duhovotosti – kaže Dragan uz smešak.
Na to se nadovezuje i Zoran, koji nam prepričava anegdotu kada starija žena nije imala kartu i trebalo je da joj se u prisustvu saobraćajnog policajca napiše prijava. Kada joj je policajac zatražio dokumenta, ona mu je rekla: „Dete, jesam li ja vozač? Nisam. Pa, kad budem bila vozač ti me zaustavljaj i legitimiši me”.
Nešto manje životnih priča imaju Nenad i Brankica, prvi koji radi ovaj posao tri godine, a druga svega nekoliko dana. Međutim, vrlo su zadovoljni svojim poslom zbog njegove dinamičnosti. Treba umeti sa ljudima jer nekad su nervozni i svadljivi, a nekad oni koji imaju kartu brane one koji nemaju, što deluje neshvatljivo, ali valjda je reč o našem mentalitetu. Zato se to umeće stiče polako.
Na jednom od stajališta prilazi nam stariji gospodin, koji pozdravlja rad kontrolora i priča da je čitav radni vek, iako se vozio svega dve stanice do posla, uvek imao urednu putnu ispravu. I sada bi da izvadi onu penzionersku, pa mu naši kontrolori objašnjavaju proceduru. Kao pravi predstavnici velikog sistema javnog prevoza Beograda.
Na kraju reporter Beoinfa ostaje u jednom od autobusa, pozdravlja se s kontrolorima, uz opasku „da li sada treba da vam pokažem kartu”. Dragan izgovara „naravno”. Svaka čast. Nema privilegovanih.
Izvor
[uredi]- „Београд: Они су београдски контролори” Град Београд, 9. јул 2010. (srpski)