Београд: Деца из социјално угрожених породица уживала на Тари
 |
Ова страница је архивирана и даље измене нису препоручене.
Имате исправке? Додајте шаблон {{измена заштићеног}} на страници за разговоре заједно са Вашим текстом, и она ће бити указана администраторима. Напомињемо могућност да коришћени извори више нису доступни на интернету. |
22. август 2010.
Београд/ Србија
Фудбалско игралиште на Митровцу на Тари. Тачно у 16 часова на терен излазе Меси, Виља, Роналдо...Барем тако пише на дресовима које носе. Поред њих, загрева се још тридесетак играча у разнобојним мајцама. Сви су узбуђени јер утакмица само што није почела. На трибинама аплаузи подршке, углавном припадница лепшег пола.
Коначно, судија пиштаљком даје знак и утакмица између Вождовца и Сурчина почиње. Њих тридесет, а једна кожна лопта, о зар се и то може? Може се, итекако. Утакмица је пуна динамике, лепих потеза, емоција и голова. Једног, који је постигнут главом после корнера, не би се постидели ни на Топчидерском брду... На крају слави Вождовац, резултатом који није битан. Јунаци примају честитке, а онда заједно са својим другарицама прелазе на кошаркашки терен где ће играти „између две ватре“.
Ово је само делић атмосфере у којој око 320 малишана из социјално угрожених породица из Београда током августа борави у дечјим павиљонима на Митровцу на Тари. У одмаралиштима Центра дечјих летовалишта на Тари, Гочу и Руднику овог лета боравило је око 700 малишана узраста од 5 до 12 година, чији је боравак финансирао град Београд, а припомогле су и њихове матичне општине, купујући им патике, тренерке и давајући џепарац...
Међу децом из сиромашних породица су и она која су доскора живела у нехигијенском насељу испод моста „Газела“. Већини је ово први пут да се на дужи период одвајају од родитеља. О њима брину социјални радници и ромски асистенти попут Сеаде Ајвазовић из Сурчина.
– Родитељи су инсистирали да и ја кренем, јер их добро познајем, а помажем им да понекад превазиђу језичку баријеру. Полако исправљамо неке погрешне навике, али се ради о доброј деци која, ако им се правилно приступи, хоће да послушају. Ово летовање је за њих веома корисно – објашњава Сеада, и сама мајка четворо деце.
Запослени у овом националном парку свесрдно се труде да малишанима улепшају сваки тренутак боравка. Деца имају три разноврсна оброка, могућност коришћења затвореног базена, ТВ сале, столова за билијар, видео игара. Обезбеђена им је целодневна здравствена заштита.
Помоћница директора Светлана Бијелић оличење је љубазности и предусретљивости.
– Деца устају нешто пре осам, а потом на свежем ваздуху раде гимнастику, онда иду на доручак и спремају своје кревете. Васпитачи им оцењују уредност у собама и најбољи добијају дипломе и као посебну награду –палачинке. Потом идемо у неку од устаљених шетњи, до Панчићеве оморике или чак до Козје стене, одакле се пружа предиван поглед на кањон Дрине. После ручка је поподневни одмор, а након тога се деца баве спортом уз надзор рекреатора. Увече су им организована разна кретивна такмичења, квиз, маскембал или ревија фризура – каже Светлана.
Шетња до Тепих ливаде посебан је доживљај како за старије тако и за најмлађе, јер се ради о својеврсном природном феномену. Док деца лупкају ножицама по земљи која се угиба, васпитачи им причају бајку о планинском бору Тару и његовој несрећној љубави. Шетајући шумом деца уче да дишу пуним плућима, па нагомилани београдски смог врло брзо попушта и нестаје пред моћним, здравим планинским ваздухом.
Десетогодишња Надица Живановић из основне школе „Свети Сава“ из Младеновца одушевљена је боравком на Тари. – Највише ми се допадају шетње али и то што имам пуно нових другара. Супер се дружимо, једва чекам да падне вече да па опет идемо у дискотеку – открива Надица.
Светислав Радоњић из основне школе „Владислав Рибникар“ са Врачара такође ужива на планини. – Доста тога ћу запамтити са овог летовања. Ја сам данас био голман. Мој тим је изгубио пет нула, али нема везе, сутра ћемо победити. Овде доста тога учимо, на пример како да не бацамо смеће и чувамо природу. Баш нам је лепо – искрен је Светислав.
Домаћини са Таре увели су обичај да свака група деца у Парку пријатељства посади по један жбун. Дечаци са пуном озбиљношћу приступају послу и рупе у земљи врло брзо бивају ископане. Девојчице се брину да саднице буде добро посађене. Сви се труде да упамте које је „њихово“ дрво, јер се надају да ће га једном опет видети.
У то нема никакве сумње. Тара је стара чекалица, свакога сачека да јој се поново врати.
Извор
[уреди]- „Београд: Деца из социјално угрожених породица уживала на Тари” Град Београд, 22. август 2010. (српски)