Beograd: Deca iz socijalno ugroženih porodica uživala na Tari
 |
Ova stranica je arhivirana i dalje izmene nisu preporučene.
Imate ispravke? Dodajte šablon {{izmena zaštićenog}} na stranici za razgovore zajedno sa Vašim tekstom, i ona će biti ukazana administratorima. Napominjemo mogućnost da korišćeni izvori više nisu dostupni na internetu. |
22. avgust 2010.
Beograd/ Srbija
Fudbalsko igralište na Mitrovcu na Tari. Tačno u 16 časova na teren izlaze Mesi, Vilja, Ronaldo...Barem tako piše na dresovima koje nose. Pored njih, zagreva se još tridesetak igrača u raznobojnim majcama. Svi su uzbuđeni jer utakmica samo što nije počela. Na tribinama aplauzi podrške, uglavnom pripadnica lepšeg pola.
Konačno, sudija pištaljkom daje znak i utakmica između Voždovca i Surčina počinje. Njih trideset, a jedna kožna lopta, o zar se i to može? Može se, itekako. Utakmica je puna dinamike, lepih poteza, emocija i golova. Jednog, koji je postignut glavom posle kornera, ne bi se postideli ni na Topčiderskom brdu... Na kraju slavi Voždovac, rezultatom koji nije bitan. Junaci primaju čestitke, a onda zajedno sa svojim drugaricama prelaze na košarkaški teren gde će igrati „između dve vatre“.
Ovo je samo delić atmosfere u kojoj oko 320 mališana iz socijalno ugroženih porodica iz Beograda tokom avgusta boravi u dečjim paviljonima na Mitrovcu na Tari. U odmaralištima Centra dečjih letovališta na Tari, Goču i Rudniku ovog leta boravilo je oko 700 mališana uzrasta od 5 do 12 godina, čiji je boravak finansirao grad Beograd, a pripomogle su i njihove matične opštine, kupujući im patike, trenerke i davajući džeparac...
Među decom iz siromašnih porodica su i ona koja su doskora živela u nehigijenskom naselju ispod mosta „Gazela“. Većini je ovo prvi put da se na duži period odvajaju od roditelja. O njima brinu socijalni radnici i romski asistenti poput Seade Ajvazović iz Surčina.
– Roditelji su insistirali da i ja krenem, jer ih dobro poznajem, a pomažem im da ponekad prevaziđu jezičku barijeru. Polako ispravljamo neke pogrešne navike, ali se radi o dobroj deci koja, ako im se pravilno pristupi, hoće da poslušaju. Ovo letovanje je za njih veoma korisno – objašnjava Seada, i sama majka četvoro dece.
Zaposleni u ovom nacionalnom parku svesrdno se trude da mališanima ulepšaju svaki trenutak boravka. Deca imaju tri raznovrsna obroka, mogućnost korišćenja zatvorenog bazena, TV sale, stolova za bilijar, video igara. Obezbeđena im je celodnevna zdravstvena zaštita.
Pomoćnica direktora Svetlana Bijelić oličenje je ljubaznosti i predusretljivosti.
– Deca ustaju nešto pre osam, a potom na svežem vazduhu rade gimnastiku, onda idu na doručak i spremaju svoje krevete. Vaspitači im ocenjuju urednost u sobama i najbolji dobijaju diplome i kao posebnu nagradu –palačinke. Potom idemo u neku od ustaljenih šetnji, do Pančićeve omorike ili čak do Kozje stene, odakle se pruža predivan pogled na kanjon Drine. Posle ručka je popodnevni odmor, a nakon toga se deca bave sportom uz nadzor rekreatora. Uveče su im organizovana razna kretivna takmičenja, kviz, maskembal ili revija frizura – kaže Svetlana.
Šetnja do Tepih livade poseban je doživljaj kako za starije tako i za najmlađe, jer se radi o svojevrsnom prirodnom fenomenu. Dok deca lupkaju nožicama po zemlji koja se ugiba, vaspitači im pričaju bajku o planinskom boru Taru i njegovoj nesrećnoj ljubavi. Šetajući šumom deca uče da dišu punim plućima, pa nagomilani beogradski smog vrlo brzo popušta i nestaje pred moćnim, zdravim planinskim vazduhom.
Desetogodišnja Nadica Živanović iz osnovne škole „Sveti Sava“ iz Mladenovca oduševljena je boravkom na Tari. – Najviše mi se dopadaju šetnje ali i to što imam puno novih drugara. Super se družimo, jedva čekam da padne veče da pa opet idemo u diskoteku – otkriva Nadica.
Svetislav Radonjić iz osnovne škole „Vladislav Ribnikar“ sa Vračara takođe uživa na planini. – Dosta toga ću zapamtiti sa ovog letovanja. Ja sam danas bio golman. Moj tim je izgubio pet nula, ali nema veze, sutra ćemo pobediti. Ovde dosta toga učimo, na primer kako da ne bacamo smeće i čuvamo prirodu. Baš nam je lepo – iskren je Svetislav.
Domaćini sa Tare uveli su običaj da svaka grupa deca u Parku prijateljstva posadi po jedan žbun. Dečaci sa punom ozbiljnošću pristupaju poslu i rupe u zemlji vrlo brzo bivaju iskopane. Devojčice se brinu da sadnice bude dobro posađene. Svi se trude da upamte koje je „njihovo“ drvo, jer se nadaju da će ga jednom opet videti.
U to nema nikakve sumnje. Tara je stara čekalica, svakoga sačeka da joj se ponovo vrati.
Izvor[uredi]
- „Београд: Деца из социјално угрожених породица уживала на Тари” Град Београд, 22. август 2010. (srpski)