Иво Андић у Крагујевцу - Ноћ у кафани Титаник
 |
Ова страница је архивирана и даље измене нису препоручене.
Имате исправке? Додајте шаблон {{измена заштићеног}} на страници за разговоре заједно са Вашим текстом, и она ће бити указана администраторима. Напомињемо могућност да коришћени извори више нису доступни на интернету. |
Крагујевац / Србија (www.joakimvujic.com) 10. децембра 2011. године у 20:00 часова на Сцени Јоаким Вујић Књажевско-српског театра премијерно ће бити изведена представа Ноћ у кафани Титаник. Аутор текста и редитељ је Небојша Брадић који је текст написао по причама Иве Андрића. Репризе представе су на репертоару Театра 11. и 15. децембра у 20:00 часова на Сцени Јоаким Вујић. Представа Ноћ у кафани Титаник ће своје премијере имати 14. децембра у Крушевцу и 16. децембра у Ужицу.
У години Иве Андрића, када обележавамо 50 година од добијања Нобелове награде Иве Андрића и 120 година рођења најзначајнијег аутора са простора југоисточне Европе, акценат стављамо на нова дела настала на основу Андрићевих дела, тј. јавност добија прилику да кроз нове радове сагледа значај Андрићевог дела – тј, добија прилику да дискутује да ли је, колико је и како је Андрић значајан за Србију XXI века. Дело Иве Андрића још увек чека на своје праве тренутке на позоришној сцени. Андрићева проза има драмске елементе које је могуће пренети на позорницу и тако открити њене непознате димензије. У том погледу дело Иве Андрића представља трајан изазов за нова драматуршка обликовања и сценске интерпретације. После успешне драматизације и инсценације Проклете авлије редитељ Небојша Брадић драматуршко-редитељски обрађује Андрићеву приповетку Бифе Титаник, која кроз атмосферу предратног и ратног Сарајева нуди оригиналан приступ у третирању архетипског односа прогнитељ – жртва. Продукцијом Ноћ у кафани Титаник дело Иве Андрића третирамо као универзалну причу. Ноћ у кафани Титаник је метафора, нажалост и синоним, за судбину нашег простора и времена, дело у које су догађајии од објављивања приповетке учитали сасвим нова и неочекивана значења, а прича о толеранцији која једина може премостити различитости говори управо о оном што нам највише треба данас. Не постоји моћ ван нас самих која може да нам суди и да нас кажњава за оно што чинимо.
Не постоји хегелијански дух историје који води нашу судбину – историја је тек начин на који дишемо, она броји наше уздахе. Ми морамо да заменимо идеју немилосрдног марша историје са логиком људскости. Ми смо људи због пуке случајности. Људскост се не открива, она се ствара. Ми је стварамо тако што трагамо за њом. Ми наследјујемо своју људскост у једном облику -једној реалности- а затим морамо да поново стварамо реалност за наша сопствена времена која се мењају. Драма је једино средство које ум има како би ово урадио: ми смо драматична врста. Током историје смо се суочавали са хаосом могућности које стварамо путем свог сопственог немира. Драма комбинује тај хаос са уродјеним императивом да будемо људи. Драма стоји на ивици овог амбиса. За људскост треба да се боримо. Ми је стварамо, а то представља неумољиви терет трагедије. Уколико ову случајност претворимо у катастрофу, онда наши животи и смрти представљају казне које смо прописали самима себи. Нерон је желео да Римљани имају један врат, како би могао да га пресече једним ударцем мачем. Последице капитализма су много далекосежније, оне уништавају идеју људскости, а самим тим и средство помоћу којег стварамо људску реалност. То би било коначно решење капитализма, холокауст који је једним ударцем уништио читаво човечанство. Небојша Брадић, аутор текста и редитељ представе Ноћ у кафани Титаник
Извор
[уреди]- Зоран Миљковић „Небојша Брадић у Књажевско-српском театру” www.joakimvujic.com, 4. новембар 2011. (српски)