Šekspir na filmu ili u pozorištu?
Kragujevac / Srbija (www.joakimvujic.com) 400 godina od smrti Vilijama Šekspira. Smatra se da je rođen 23. aprila 1564. a umro 23. aprila 1616. Ako je taj datum i naštimovan da bi se napisalo kako je živeo tačno u dan 52 godine, izvesno je da je ostao najuticajniji i najpopularniji dramski pisac u istoriji sveta. Kada se čitaocima od iskustva postavi poznato pitanje o knjizi koju bi poneli na pusto ostrvo, vrlo često se može dobiti odgovor: Šekspirova sabrana dela objavljena u jednoj knjizi! Jasno je i zašto. Ta „jedna knjiga“ sadrži takav raspon sadržaja, nezaobilaznih pitanja, jezikom posredovane stvarnosti i uprizorene fantazije, da zaista, u velikoj meri, može nadoknaditi odsustvo i obične svakodnevice i najređih događaja, punoće i ispraznosti života, tragičkog beznađa, izazova, iskušenja, vedrine, spokoja, nemira, ljubavi, i još mnogo čega što čini ljudsko postojanje u svetu. Za Šekspira će se, istina, najčešće opredeliti oni koji sebe i svet, književnost i pozorište doživljavaju posredstvom engleskog jezika, ali će se njegova dela i u drugim kulturama naći u najužem izboru pisaca koje valja dobro poznavati, i to ne samo zato da bismo bili dostojno obrazovani i obavešteni, i ne samo da bismo se prepustili složenim estetskim doživljajima čitanja pesničkog, odnosno dramskog teksta, stvaranja ili gledanja pozorišne predstave, već i da bismo, na taj način, bolje i potpunije razumeli svet i sebe u svetu.
ŠEKSPIR NA FILMU ILI U POZORIŠTU?
Šekspirove drame su izvođene na dnevnom svetlu. Možemo da zamislimo Ledi Makbet kako hoda po sceni Glob teatra i drži sveću u ruci. Ta scena nam govori više o mraku i užasu noći kada je ubijen kralj Dankan, nego bilo koji svetlosni štimung koji, sa našim tehničkim mogućnostima, lako možemo da napravimo u savremenom pozorištu. Dobićemo mrak na sceni, ali u njemu ne možemo lako videti strah na licu Ledi Makbet. A kada to ne vidimo, mi to ne možemo ni čuti. Šekspirove reči neće dosegnuti svoje metafizičko dejstvo. „Cilj pozorišta je da obnovi svoju umetnost.“ – pisao je Antone Arto u svom manifestu. Današnje pozorište ne robuje konvencijama i dekoracijama koje su ga ograničavale pre stotinak godina. Kao i u Šekspirovo vreme, scena je mesto na kojome konkretne emocije određenih reči provociraju maštu gledalaca da razume nevidljivo, da razume ono što u prvom trenutku izgleda čak potpuno nerazumljivo. Tako se stvara i obogaćuje igra i konvencija verovanja koju uspostavlja pozorišna predstava. Paradoksalno je da ta igra postaje sve zahtevnija od kada u našim životima dominira film. Filmska kamera snima realnost i prikazuje nam ono što želi da vidimo. U stvari, kamera je ta koja zamišlja umesto nas. Ako u predstavi Šekspirovog „Julija Cezara“ glumac ušeta na praznu scenu i počne svoj govor rečenicom da se nalazimo u Rimu, mi ćemo poverovati ukoliko ubedljivo izgovori svoj tekst. Međutim, ukoliko pred kamerama izgovori istu rečenicu, u trenutku kada vidimo projektovani film, pomislimo: „Ovo uopšte nije Rim, ovo je prazna scena“. Kamera ne transcendira vizuelne predstave koje prikazuje. Čak i u najcenjenijim šekspirovskim filmovima Šekspirove drame ne „dišu“, jer one nisu pisane u evokativnim slikama, već u evokativnim rečima. Film ne traži reči koje provociraju, već slike koje koje možemo videti i na koje reagujemo. Moji omiljeni „šekspirovski“ filmovi su iz zemalja u kojima se ne govori Šekspirov jezik – ruski „Hamlet“ Smoktunovskog i japanski „Krvavi presto“ („Makbet“) i „Ran“(„Kralj Lir“). Nijedan od njih nije opterećen zahtevima Šekspirovog teksta. Šekspirove drame koje sam gledao na televiziji i filmu u malom procentu ispunjavaju zahtev iskrenosti koji je neophodan za njihovu uverljivost u tim medijima. Drame u stihu koje je pisao Šekspir ne lažu na ekranu, zato što to ne mogu da rade. One zaista izgledaju lažno, kao što se davno snimljena pozorišna predstava pokazuje izveštačenom kada je danas gledamo. Kamera nema mašte. Zbog toga je možda bolje da Šekspira ostavimo u pozorištu, gde se zahtevaju reči i mašta. Video i filmovi su dobra reklama ili PR za pravu stvar. Oni su kao reprodukcije čuvenih slika – mogu da konvertuju sliku, ali su same daleko od originala.
Izvor
[uredi]- Зоран Миљковић „ШЕКСПИР НА ФИЛМУ ИЛИ У ПОЗОРИШТУ?” www.joakimvujic.com, 2016. (srpski)
