Beograd: Dr Jasmina Lozanović, diplomirani mašinski inženjer: Nauka nema granica
 |
Ova stranica je arhivirana i dalje izmene nisu preporučene.
Imate ispravke? Dodajte šablon {{izmena zaštićenog}} na stranici za razgovore zajedno sa Vašim tekstom, i ona će biti ukazana administratorima. Napominjemo mogućnost da korišćeni izvori više nisu dostupni na internetu. |
5. oktobar 2009.
Beograd/ Srbija
Dr Jasmina Lozanović zaposlena je u Inovacionom centru Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Radi na projektima koje finansira Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj, a angažovana je i u sklapanju ugovora o saradnji s privredom. Takođe, učestvovala je i u izvođenju nastave na Mašinskom fakultetu. U svojoj dvadest sedmoj godini iza sebe ima radnu biografiju na kojoj bi mogli da joj pozavide i mnogo iskusniji stvaraoci. Doktorirala je u 26. godini na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i do sada ima preko 20 objavljenih naučnih radova. Bavila se muzikom, dobijala nagrade, ali ju je put vodio ka nauci. Njen doprinos mašinskoj struci, koji je deo Jasminine doktorske disertacije, našao je praktičnu primenu u Sloveniji i Nemačkoj. Reč je o savremenoj metodi merenja sigurnosti i pouzdanosti mašinskih konstrukcija.
Kako vam iz perspektive uspeha koji ste ostvarili u nauci izgledaju godine provedene u školi i na fakultetu? Koliko je prosvetni sistem uticao na vaš naučni razvoj?
– U srednjoj školi nisam imala ambicije, nismo bili obavešteni o pravcu u kojem se može ići. Krenula sam očevim stopama i upisala se na Mašinski fakultet. Na studijama sam počela da osećam da mogu više od onoga što se nudi. Shvatila sam da je nauka otvorena, da ono što učimo danas može da se prevaziđe. Čini mi se da nauka nema granice, a u svakom slučaju niko ne zna gde su te granice. To saznanje podstaklo me je da počnem da istražujem.
Šta podrazumeva vaše rešenje za merenje pouzdanosti mašinskih konstrukcija?
– To je stereometrijsko snimanje koje zamenjunje staru tehnologiju u kojoj je potrebno izvršiti različite vrste ispitivanja konstrukcije i proračuna, analitičkih, numeričkih i eksperimentalnih, dok sa stereometrijskim merenjem to nije slučaj.
U čemu je prednost stereometrijskog snimanja, osim u pojednostavljenju postupka?
– Ovom metodom ostvaruje se ušteda u novcu i vremenu potrebnom da se ispitivanje obavi. Hoću da napomenem da je ovo rešenje deo međunarodnog projekta i višestruko je potvrđeno kao validno. Ovaj projekat finansirala je Evropska unija.
U Sloveniji i Nemačkoj konstrukcije poput mostova već se proveravaju vašom metodom. Šta je sa Srbijom?
– Tek nedavno Mašinski fakultet u Beogradu nabavio je opremu za ovu vrstu merenja. Videćemo kada će metoda početi da se primenjuje i koliko će vremena biti potrebno da rezultati dobijeni projektom i u okviru eksperimenata koje sam radila da bi potvrdila hipoteze doktorske disertacije postanu primenjivi u svakodnevnoj inženjerskoj praksi u našoj zemlji.
Jeste li, zahvaljujući svom doprinosu mašinstvu, doživeli neku vrstu društvenog prestiža ili bilo kakav benefit?