Војна индустрија Србије у успону

Извор: Викиновости

Београд / Србија (Бета) Војна индустрија Србије је протеклих година у успону по количини произведеног и продатог наоружања и опреме, опорављајући се након суноврата током 90-их година и НАТО бомбардовања 1999. године.

Обим извоза је у 2009. години достигао око 300 милиона долара, уз вредност нових уговора од око 500 милиона долара, према речима Министра одбране Драгана Шутановца. Даљи раст овог сектора би могао да резултате приближи онима са краја 80-их година, када је одбрамбена индустрија Југославије продајом наоружања и градњом војних објеката у иностранству зарађивала готово милијарду долара годишње.

Након турбулентних година и огромних промена на светској политичкој и војној сцени, одбрамбена индустрија Србије сада није у технолошком врху, али је позната по конкурентној и квалитетној опреми и наоружању које је поуздано и релативно једноставно за употребу.

Шест великих фабрика у државном власништву - "Застава оружје" из Крагујевца, "Крушик" из Ваљева, "Први партизан" из Ужица, "Слобода" из Чачка, "Милан Благојевић" из Лучана и "Прва искра" из Барича – обављају већи део производње за извоз, а постоје и фабрике које су део система као подизводјачи или произвођачи сировина.

У Крагујевцу још од 1853. године ради "Застава оружје", са скоро 2.600 радника који производе наоружање за цивилне и војне потребе.

Уз ловачке карабине, пиштоље, револвере, ваздушне и малокалибарске пушке за цивилне потребе, Застава оружје производи читав спектар за војне потребе – аутоматске јуришне пушке засноване на систему Калашњиков, међу којима је најпознатија M-70 као основно наоружање Војске Србије.

У понуди је и M-21, рађена у НАТО калибру 5,56 милиметара, која полако улази у наоружање војске.

Застава оружје има сарадњу и са америчким Ремингтоном, а производи и митраљезе, снајперске пушке, далекометне пушке (Црна стрела), бацаче граната, као и топове калибра 20 и 30 милиметара.

Ваљевски "Крушик" са око 1.500 радника производи разноврсну стрељачку и ловачку муницију, као и разне ракете и мине за војне потребе. У ваљевској фабрици производи се противоклопно оружје за Војску Србије, калибра 64 до 120 милиметара, затим ручне бомбе, минобацачи и муниција од 60 до 120 милиметара, артиљеријске гранате, муниција за бестрзајне топове, анти-тенковске мине, ракете за самоходне вишецевне лансере ракета 128 милиметара, авио бомбе, авионска неводјена ракетна зрна калибра 57 милиметара и ракете мете.

Велика количина муниције произведе се у ужичкој фабрици "Први партизан", основаној 1928. године. Фабрика има три погона и запошљава око 600 људи, а производи стрељачку муницију калибра 5,56 и 7,62 милиметра, спортску и ловачку муницију, поткалибарску артиљеријску муницију 100 и 125 милиметара, али и опрему и алате за производњу и складиштење муниције.

Чачанска "Слобода наменска" послује више од шест деценија, а тренутно је концентрисана на производњу и ремонт муниције већег калибра, мина и других артиљеријских граната. Производи се и муниција за противавионске топове калибра од 20 до 57 милиметара, муниција за авионске топове од 23 и 30 милиметара, које користи Војска Србије, тромблонске мине, гранате за противоклопна средства М80 Зоља и М79 Оса, муниција за аутоматски и подвесни бацач граната калибра 30 и 40 милиметара, као и артиљеријске муниције од 76 до 155 милиметара.

Фабрика прави и разне врсте сигналне муниције, упаљаче за сва средства из свог програма, а за та средства нуди и услуге ремонта.

Фабрика "Милан Благојевић" из Лучана производи разне врсте барута и извози око 85 одсто укупне производње у око 30 земаља. Са око хиљаду запослених, ова фабрика нуди барутну, индустријску и динамитну нитроцелулозу, класична барутна пуњења за артиљеријске калибре 100, 105, 122, 130, 152 и 155 милиметара, као и сагорљиве елементе за тенковску муницију калибра 125 милиметара и допунске елементе барутних пуњења за минобацачке гранате од 60, 82 и 120 милиметара.

"Прва искра" из Барича постоји нешто више од 70 година и бави се производњом високо бризантних експлозива за војне потребе. Према јавно доступним подацима, у тој фабрици надомак Београда производи се хексоген, октоген и пентрит који служе за пуњење детонаторских каписли за упаљаче, кумулативна зрна, противавионске гранате и кумулативне противоклопне пројектиле.

Поред ових фабрика, производњом за војне потребе баве се и фабрике "Прва петолетка" из Трстеника која прави стајне трапове за ваздухоплове, али и низ хидрауличких и електрохидрауличких система за тенкове и оклопна возила као и ракетне системе.

Ту су и фабрика авиона "Утва" из Панчева, која је прошле године произвела прва два предсеријска прототипа авиона Ласта-95, који се тренутно налазе на испитивањима на аеродрому у Батајници.

Приватна производња "Миле Драгић" из Зрењанина извози униформе, шлемове, кациге, балистичке производе као што су прслуци и панцири, опрему за сузбијање уличних нереда и за деминирање.

Постоји и фирма ЕДеПро која се бави пројектовањем и производњом ракетних мотора. Пре око 30 година ту фирму основала је Лабораторија за млазну пропулзију Машинског факултета Универзитета у Београду, а данас се у програму компаније налази и развој вишенаменског наводјеног пројектила АЛАС, жиростабилисана артиљеријска ракета калибра 107 милиметара за вишецевни бацач ракета домета 11 километара и хибридни артиљеријски пројектил калибра 155 милиметара са ракетним мотором.

У тој фирми тврде да су кадровски и технолошки опремљени и за ремонт и модернизацију мотора за ИЦ вођење авионске ракете ваздух-ваздух кратког домета совјетске производње Р-60, које користе авиони Миг-21 или Миг-29, у наоружању Војске Србије.

Традиционално највећи посредник у трговини оружјем, Југоимпорт СДПР из Београда, почео је да наступа и као организатор-систем интегратор више сегмената одбрамбене индустрије у производњи новог наоружања.

Најзначајнији такав резултат Југоимпорт СДПР је постигао приликом контруисања и израде прототипа лаког вишенаменског оклопног возила Лазар, за које се у тој фирми надају да ће наћи купце како у Војсци Србије, тако и у другим војскама.

Реч је о возилу које је настало на основу искустава у урбаним срединама и насељима (попут југа Србије или рата у Ираку), за превоз пешадије или специјалних јединица у оквиру противтерористичких и мировних операција.

Оклоп овог возила пружа заштиту од заседа, противтенковских мина или импровизованих бомби.

Војне установе у Србији нуде и обуку, трансфер технологије и знања - у Војно-техничком институту у Жаркову близу Београда прошле године је 20-ак официра алжирске војске боравило на последипломском школовању, док се на Војној академији непрестано школују припадници других армија.

Нове околности, актуелни послови[уреди]

Наступ српске одрамбене индустрије на светском тржишту је често у правцу евентуалног повратка на позиције војне машинерије бивше Југославије, која је била способна да прода Кувајту или тадашњој Бурми и релативно софистицирана средства попут средњег тенка типа M-84, насталог на бази модернизације совјетског тенка Т-72, или школско-борбени млазни авион Супергалеб Г-4 који је упоредив са британским авионом Хаwк.

Југославија је више зарађивала од извоза оружја него од туризма, али су околности сада битно измењене, у сваком погледу. Многе земље у свету након завршетка хладног рата издвајају знатно мањи проценат бруто друштвеног производа за опремање оружаних снага.

Један од облика конкуренције српској индустрији наоружања су биле и бивше чланице Варшавског пакта, које су у једном тренутку преплавиле тржиште вишковима наоружања, што је драстично смањило цене и профит.

Па ипак, неки од клијената од пре пар деценија су поново међу најбољим купцима. Фирме из бивше Југославије су некада градиле војне аеродроме, бункере и фабрике по Ираку (као и по другим земљама Блиског истока и у Африци), и Ирак је сада најбољи клијент војне индустрије Србије. Као и за време Садама Хусеина, и нова власт у Багдаду не штеди средства развијајући, изнова, комплетан одрамбени систем.

Само у 2008. години Ирак је за потребе своје војске наручио од Србије наоружање и опрему за 235 милиона америчких долара. За Ирак је из српских фабрика отишао комплетан програм за облачење и наоружавање пешадије до нивоа батаљона - униформе, шлемови, панцир кошуље, лично и пешадијско наоружање, муниција, противоклопне ракете и артиљеријска средства до минобацача калибра 120 милиметара.

Ираку је чак продато 20 школских клипних авиона типа Ласта-95, намењених за летачку и борбену обуку пилота новог ирачког ваздухопловства. Овај посао је био изненађење јер је тај авион продат у тренутку када је постојао само у пројектима Војно-техничког института, пре него што је макар један примерак летелице био направљен, а камоли испитан. Највећи део нарученог наоружања и опреме већ је испоручен Ираку, док се испорука прве три Ласте-95 за Ирак очекује у 2010. години.

Због осетљиве природе робе којом се тргује, мало произвођача односно посредника из Србије је спремно да говори о количинама и типу наоружања за извоз, а ретко се помиње и наручилац. Ипак, извори потврђују за Бету да је Србија продала 36 домаћих самоходних хаубица НОРА Б-52 Унији Мјанмар, као и извесну количину тог артиљеријског оружја "једној афричкој земљи", вероватно Кенији.

У питању је модернизована НОРА (Ново ОРудје Артиљерије), калибра 155 милиметара и домета од 28 до чак 41 километар, у зависности од гранате која се користи. Страни медији наводе да је истој земљи испоручено и 30 модернизованих хаубица калибра 105 милиметара, као и одређена количина муниције за та орудја.

Осим Ирака и Уније Мјанмар, доста оружја иде у Алжир и Египат. Постоје наговештаји продора и на тржиште Либије, а домаћи ремонтни заводи се надају да би могли имати послове и у Кувајту који је 1991. године купио око 150 тенкова M-84 а којима је потребан ремонт као и пакет модернизације.

Фабрике које производе оружје и муницију за цивилне потребе (пиштоље, ловачке и снајперске пушке, баруте, експлозиве и муницију до 9 милиметара), продају своју робу практично свуда по свету. Они имају највише посла и код њих је најкраћи пут од склапања уговара до пуне реализације, испоруке и наплате.

Ваљевски Крушик је у 2009. години извезао муницију и оружје у вредности од 36 милиона долара, а директор те фирме Јован Давидовић очекује да ће у текућој години бити реализован извоз од 2,84 милијарде динара. Већ је закључено осам послова, док је 18 у разним фазама договора.

Постоји план да ове године почне и изградња нове ковачнице у Ваљеву, у којој ће посао добити око 70 радника, и у којој ће се израђивати кошуљице за артиљеријске мине.

Крушик је до 1999. године имао своју ковачницу, али је она срушена у НАТО бомбардовању, због чега се кошуљице увозе из БиХ или Бугарске, што поскупљује производњу. Простор за ковачницу ће обезбедити ваљевска фирма, док ће средства за изградњу уложити Југоимпорт СДПР.

У фабрици Први партизан у Ужицу се догодила несрећа у септембру 2009. године када је погинуло седам радника, али је производња настављена, па чак и повећана. Ова фабрика је учествовала и на међународном сајму наоружања "Шот шоу" у Лас Вегасу, у јануару ове године. Њихов план је да на тржиште САД извезу спортску и ловачку муниција за око 30 милиона долара, што је око 5 милиона више у односу на претходну годину.

Перспективе војне индустрије[уреди]

Војни аналитичар Александар Радић за агенцију Бета каже је да је процена да би српска одбрамбена индустрија могла годишње да продаје наоружање у износу од пола милијарде долара веома амбициозна и да је потребно прво унапредити капацитете домаћих фабрика. Досадашња искуства су показала да је било лакше продати оружје него га произвести због тога што се у наменској индустрији још осећају последице вишегодишње кризе.

Он је подсетио да су неке фабрике које се директно или посредно баве наменском производњом чак биле и пред стечајем – на пример панчевачка "Утва" која тек треба да искористи шансу коју је добила наруџбином 20 авиона за Ирак и 16 летелица за потребе Војске Србије.

Наоружање и војна опрема која се производи у Србији и даље је на засновано на технологијама створеним 60-их и 70-их година прошлог века, али је њихова предност релативној једноставности - адекватна је за војске и ратишта земаља које нису технолошки најразвијеније, јер њихове армије не би могле да савладају захтеве најновијих борбених система у експлоатацији или одржавању.

Аналитичар је рекао да Србија може да понуди комплетан програм наоружања за опремање пешадијских јединица до нивоа батаљона, и да потребе држава у којима се тренутно воде ратови или које се осећају угрожено, у потпуности могу да буду задовољене тим робусним и поузданим наоружањем.

У сваком случају, српској војној индустрији су потребне инвестиције ради унапређења производње. У једном периоду је постојала идеја да се до средстава за инвестирање дође путем продаје дела тих фабрика - чак је у оптицају био и Нацрт закона о приватизацији тих шест фабрика - али је касније та идеја потиснута, из "стратешких разлога".

Бојазан државе је да би приватне војне фабрике производиле искључиво за слободно тржиште због чега не би имале довољно разумевања за потребе Војске Србије, а што би угрозило функционисање система одбране. Због тога је тренутно доминантнија идеја државне помоћи тим фабрикама кроз евентуално формирање неког фонда чијим би се средствима обезбедјивала потребна производња и усвајање нових технологија.

Продаја наоружања и војне опреме је немогућа без политичке подршке утицајних држава јер се земље купци често опредељују да купују оружје од државе са којом желе добре билатералне односе, па чак и ако то значи да се тако жртвује квалитет купљеног производа.

Индустрији наоружања у Србији би значајно помогло ако би сама Војска почела да набавља нове и модерније типове оружја, макар и симболичних количина, јер би то увећало шансе да се таква опрема после понуди и за извоз - коришћење неког средства у армији земље произвођача је немерљиво значајна референца приликом сваке продаје.

Иницијални позитивни резултати су постигнути, али одбрамбена индустрија Србије без улагања у развој и маркетинг неће моћи да обезбеди континуитет, јер неће моћи вечно да рачуна на благонаклон однос генерала неких афричких и азијских држава који су се ранијих деценија школовали у војним академијама СФРЈ, а који су до сада били главни ослонац експортних амбиција српских оружара.

Извор[уреди]