Београд: Дело је увек изнад идеологије
 |
Ова страница је архивирана и даље измене нису препоручене.
Имате исправке? Додајте шаблон {{измена заштићеног}} на страници за разговоре заједно са Вашим текстом, и она ће бити указана администраторима. Напомињемо могућност да коришћени извори више нису доступни на интернету. |
16. август 2009.
Београд/ Србија
Ових дана из штампе ће изаћи друго издање збирке песама „Клупе ненаграђених” Душка Новаковића, добитника Награде града Београда за претходну годину. Песник је признање добио управо за поменуту збирку. То је био непосредан повод за разговор с Душком Новаковићем, еминентним представником веризма у српској књижевности. Награда града Београда додељена је већ пети пут заредом.
Није протекло много времена од појављивања књиге песама „Клупе ненаграђених”, а друго издање већ је у штампи. Да ли је за успех овог дела код читалаца заслужно и признање које сте добили, или је стручни жири тек добро проценио ко је награду заслужио? – За разлику од прозе, књижевне награде за поезију нису непосредан узрок велике читаности. То је тако зато што поезија представља затворен систем упућен читаоцу са одређеним емотивним искуством. Уосталом, епска смо нација и више нам одговара једна врста оговарачког типа прозе, која се брижљиво негује и намењена је одређеном менталитетском склопу. Песничка спознаја је у подређеном положају. Ипак, нема бојазни да поезија неће пронаћи свој пут до публике, што је веома важно јер је писање песама у ствари идентификација са Другим, и у социјалном и у метафизичком смислу.
Може ли се за Ваше песме рећи да су окренуте на две стране: ка унутрашњем понирању и ка социјалном ангажману? – То је сасвим тачно. Та амбивалентност је нека врста обрасца моје душе.
Неке Ваше песме, као, рецимо, „Ако је кашњење кући само по себи грех”, представљају истовремено поезију и причицу с поентом. Да ли то сматрате квалитетом или, како неки критичари мисле, мањкавошћу? – Савремена поезија иде ка приповедању, тако да то не сматрам мањкавошћу. Као песник, у игру уводим и историју. Осећам да сам још од старогрчких тирана убачен у столарску стегу. И кад бих изашао, наишао бих на нове тиране овог времена.
Да ли је такав поглед условљен личним искуством? – Моја судбина веома је повезана с приликама и неприликама око победника у Другом светском рату. Мој отац Никола био је пилот Енглеског краљевског ваздухопловства. После Резолуције Информбироа хтео је да пређе у Совјетски Савез, а на волшебан начин завршио је у стаљинистичком логору.
Уочавате ли правилан однос између поетичког и политичког опредељења код данашњих српских писаца? – Уочавам. Традиционалисти су углавном окренути националној политици, а постмодернисти су ближи либералним политичким опцијама.
Јесте ли били сведок да се пријатељства раскидају због политичких размирица? – Не само сведок, него, нажалост, и учесник. Многима се то дешавало. Ипак, морам да нагласим да је дело увек изнад идеологије, ма каква она била. Дело штити аутора.
У поезији се служите и речима које припадају веома различитим стилским регистрима, као у наслову „Седатив за посвојенче”. Да ли је таква оријентација начин да се парира све суровијем свету који нас окружује? – После Дантеа, који је у свом делу користио неколико хиљада речи, књижевни вокабулар је све сиромашнији, тако да је посезање за новим језичким материјалом веома потребно. Езра Паунд је у „Кантосима” користио многе језичке могућности, па је чак у своје певање уврстио и македонску песму „Биљана платно белеше”, као и реферате са састанака бордова великих компанија. Проблем праћења емотивног стања помоћу целокупног језичког корпуса управо је изазов за поезију.
Помињете с поштовањем Езру Паунда иако је његово политичко опредељење, сасвим сигурно, неприхватљиво у демократском, слободном свету. – Истина је, али дело је, као што сам рекао, изнад сваке идеологије.
Хоће ли будуће генерације читалаца у Србији исто тако гледати на идеолошко-поетичке поделе код данашњих српских писаца? – Можда и хоће. Видите, Српско књижевно друштво, чији сам секретар, одвојило се од Удружења књижевника Србије. Издајемо часопис „Књижевни магазин” и не бисмо одбили да штампамо прилог неког писца друкчије политичке оријентације. Једини критеријум је да дело буде добро – закључује Душко Новаковић. Наш саговорник додаје да је град Београд много учинио за књижевно удружење којем припада. Добили су простор и могућност да реализују своје програме, а отворена је и прилика да се сарађује са иностранством.
Извор
[уреди]- „Београд: Дело је увек изнад идеологије” Град Београд, 16. август 2009. (српски)