Ратни фоторепортери-опасна професија

Извор: Викиновости
Иди на навигацију Иди на претрагу


TimHetherington2002.jpg

29. април 2011.
Њујорк-  (VOA) - Ратни извештачи се често налазе у опасним ситуацијама и, неизбежно, неки од њих гину обављајући свој посао. Само ове године, у Либији је нестало пет извештача, од којих су сви били фоторепортери. Због чега фоторепортери рескирају сопствени живот?

„Рестрепа“, је филм о чети америчких војника у смртоносној Долини Коренгал у Авганистану. Сниман отприлике годину дана, документарац је ове године номинован за награду Филмске академије. Корежисер Тим Хетерингтон је у фебруару објаснио да је желео да повеже људе са ратом.

„Ту није реч само о моралном насиљу. Реч је о покушају разумевања да смо у рату и покушају разумевања емоционалне стране значења учествовања у рату.“

Хетерингтон је у априлу погинуо у Либији. Његов колега и корежисер филма „Рестрепо“, Себастијан Јунгер, каже да га је Хетерингтонова смрт шокирала, али додаје да и он лично прихвата опасност.

„Немамо шансу да живимо у правичном друштву или правичном свету, без слободног протока информација. Новинари у томе играју незамењиву улогу, а принцип је да сам ја као појединац до одређене мере спреман да ризикујем живот за то.“

Директор фотослужбе агенције „Асошијетед прес“, Сантјаго Лајон, сагласан је да је ратно извештавање губитак времена, ако је лишено веровања да доприноси слободном друштву. Ипак, он сматра да неки новинари могу имати и друге мотиве.

„Доживљај одласка у рат или одласка у сукоб је веома привлачан, јер је живот у опасности, а као што гласи чувена изрека Винстона Черчила, ‘не постоји ништа што у животу може више да вас разгали од пуцања у вас – без резултата’.“

То – према Лајону – изазива усхићење и пораст адреналина код фоторепортера који траже узбуђење. Фоторепортери су очевици битака од 1850-их, када су током Кримског рата донели своје фото лабораторије на ратиште. Ово је снимак из америчког Грађанског рата Метјуа Брејдија, пионира америчке ратне фотографије.

Покретне слике су овековечиле Први светски рат, а данашња компактна опрема омогућује фоторепортерима да раде раме уз раме са војницима који пуцају. Графичке слике тешко да доводе до краја рата. Али Лајон објашњава да оне могу да допринесу окретању јавног мњења против рата, што су поједини историјски снимци и учинили током америчког рата у Вијетнаму.

„Али на неком другом нивоу, рекао бих да је важна и сама вера да ваш снимак може да утиче и на само једну особу и измени њен начин размишљања, већ тада у извесном смислу цела ствар добија свој смисао.“

Јунгер каже да описивање ватреног окршаја није тешко. Он сматра да је то уврнута врста фудбалске утакмице са пушкама, драмом и својом логиком – убиј их, пре него што они убију тебе. Тешкоћа је, како каже, описати моралне нијансе. Јунгер се присећа нечега што му је рекао један амерички ратни ветеран.

„’Ти момци су покушавали да убију моју браћу, али сам их ја предухитрио’. Ту постоји и други ниво размишљања – ‘због чега уопште било ко од нас, укључујући и њих, ради све то? Шта ће бог да каже?’ A тај ветеран уопште и није веровао у бога, али га је то прогањало.“

Јунгер истиче да саме слике не могу у потпуности да опишу борбу, тако да је он као додатак свом документарном филму написао и књигу „Рат“. Сантјаго Лајон је сагласан. Он каже да речи додају фотографији нијансе и обрнуто. A да ли камером или пером, ратни извештачи ризикују живот да би испричали причу о рату.

Извор[уреди]


Bookmark-new.svg