Донатори за православни крст у Крагујевцу

Извор: Викиновости
Иди на навигацију Иди на претрагу

3. март 2010.
Крагујевац/ Србија

Идеја о постављању православног крста, стара је више година, али о њеној реализацији није било могуће да се размишља у време када је Крагујевац стагнирао у сваком погледу - изјавио је за ТВ Б92 градоначелник Крагујевца Верољуб Стевановић, одговарајући на питање да ли је та инвестиција у овом тренутку оправдана? У међувремену, Крагујевац је од долине глади постао најпожељнија инвестициона дестинација у Србији. Услови живота, рада па самим тим и стандарда, значајно су измењени, а Крагујевац је поред Београда и Новог Сада највеће градилиште у републици. Крагујевац је почео да живи, исписујући нове странице своје историје. Крст је симбол живота и васкрсења свега у овом граду, морала и позитивне енергије, која је недостајала не само овом народу и овом граду, него и читавој регији. Није ми јасно зашто се око подизања православног крста подигла толика прашина - истакао је Стевановић. У овом граду 90 посто становника чине православни верници. Крст нам је потребан, као што нам је потребан и споменик кнезу Милошу оснивачу овог града и то ће, такође, бити монументално спомен обележје.

Крст висине 17,3 метра, биће постављен на уласку у Крагујевац из правца Београда. За реализацију те инвестиције потребно је око 100 000 евра, а то је пола евра по становнику. Наравно, увек можете да кажете да је прече уложити тај новац у нешто друго. Али, с обзиром на то да град Крагујевац из буџета издваја, рецимо, око пет милиона евра за социјалу, сваке године инвестирамо у ново обданиште и фискултурне сале, значи да смо направили велики искорак у развоју града, да су подмирене основне потребе и да сада можемо да размишљамо и о таквој инвестицији као што је православни крст. Иначе, према речима градоначелника Стевановића, већи део средстава за подизање крста обезбедиће донатори. Међу првима, то су предузеће КГ Узор и Предузеће за путеве Крагујевац. Крст се ради према пројекту крагујевачког академског вајара Зорана Илића, уз благослов Његовог Преосвештенства Епископа Шумадијског Господина Јована.

Извор[уреди]