Више од две деценије међу америчком децом се повећава гојазност

Извор: Викиновости
Иди на навигацију Иди на претрагу


5. јул 2008.
Вашингтон/ САД Исто важи и за децу у неким деловима Европе. И лекари у Кини, Латинској Америци, на Блиском истоку, па чак и у Африци, забринути су због повећања гојазности код деце и тинејџера. Ипак, у Сједињеним Државама изгледа да постоје неки наговештаји наде: изгледа да је дечја гојазност достигла границу.

Амерички Центри за контролу и превенцију болести установили су застој у погледу пораста телесне тежине деце. Око трећина америчке деце има прекомерну тежину, док је 16 одсто гојазно. Најновији извештај америчке агенције показао је да ниво гојазности код деце између 2 и 19 година почиње да опада – барем за сада.

«То је период од преко 8 година и то су добре вести».

Синтија Огден је епидемиолог у америчком Центру за здравствену статистику. Она и њене колеге анализирали су податке од више од 8 хиљада деце и тинејџера. Извештај је објављен у часопису Америчког медицинског удружења. Установљено је да се нивои гојазности стабилизују.

«То је био случај код дечака и девојчица међу белцима, Афроамериканцима и Американцима мексичког порекла чак и када смо изабрали различите нивое индекса телесне масе».

Огден каже да је потребно још података како би се установило да ли се ради о преокрету или привременој паузи у тренду ка гојазности. Многи стручњаци надају се да су овакви подаци последица напора родитеља, лекара и школских власти ка подстицању на више физичке активности и побољшању навика у исхрани деце и тинејџера. Али, истина је да истраживачи не знају зашто изгледа да се проценти гојазности смањују. И даље постоје здравствени проблеми за оне који имају прекомерну тежину или су гојазни. «Главна забринутост за тинејџере је та, да ако имаш превише килограма сада, вероватно ћеш бити гојазан као одрастао». НАРР: Педијатри налазе дијабетес и друге болести, које су иначе повезане са гојазношћу у старијим годинама, и код својих младих пацијената. Зато, иако су проценти гојазности у опадању код тинејџера и деце, њене тачне размере тек треба утврдити. Ипак, Синтија Огден и остали истраживачи изражавају опрезни оптимизам.


Извор[уреди]