Београд: Прихватилиште за одрасла и стара лица даноноћно збрињава бескућнике

Извор: Викиновости
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


31. октобар 2010.
Београд/ Србија

Град Београд финансира редовно уређење Прихватилишта за одрасла и стара лица у Кумодрашкој улици, а из градске касе издвојена су средства за замену водоводних цеви, поправку ограде и кречење целокупног објекта. У Прихватилишту тренутно борави 130 људи, који су на овом месту потражили спас од улице и хладноће. – Град посебну пажњу посвећује најосетљивијим категоријама нашег друштва, а то су деца и стари и немоћни. За ове категорије издвајају се значајна средства, а Прихватилиште је једино уточиште за људе са улице, нарочито у зимском периоду кад се нађу у стању хитне социјалне потребе. Проширење капацитета постојећег објекта је неопходно и планирано, а у току је решавање имовинско правних проблема, јер је зграда у поступку легализације – рекао је за Беоинфо Владан Ђукић, градски секретар за социјалну заштиту.Осим смештаја, бесплатних оброка и медицинске неге, запослени бескућницима помажу и у прибављању личних докумената, јер готово 90 одсто њих нема личну карту. Помаже им се и у остваривању материјалне помоћи и трајном збрињавању у различите установе социјалне заштите.– Данас примамо сва лица, без обзира на њихово психичко стање или болест. Помоћ траже алкохоличари, проститутке, наркомани, материјално и стамбено необезбеђени, људи напуштени од породица, лица отпуштена из казнено-поправних завода, а већина их је до 45 година старости. Смештај је ограничен на шест месеци, али нико не иде одавде, а да му претходно није пронађен трајни смештај. Међутим, има и их и који се враћају на улицу чим отопли, а таквих је до 20 одсто. Овде морају да поштују кућни ред, који налаже да нема алкохола, опијата, морају редовно да се купају и узајамно поштују и управо због тога нисмо имали неку инфекцију, тучу или неки други инцидент – прича за Беоинфо Првослав Николић, заменик директора Прихватилишта и додаје да са корисницима свакодневно раде дефектолози, психолози, медицинске сестре, неговатељице и хигијеничарке. Дефектолог Марија Вујичић, која већ 18 година ради у овој установи, објашњава да им је најтежи део посла када већ одрасла деца доведу оца или мајку до капије и никад се не врате по њих. Таквих је, каже, све више. Међу њима је и Наталија, која има 53 године и недовољну пензију да преживи самостално.– Беда је заиста велика, али сам и даље здрава и права и морам да се борим. Захвална сам овим људима на смештају и храни и они су моја нова породица. Цео живот сам провела у Београду, имам два одрасла сина, али су обојица отишла на своју страну – објашњава нам Наталија. Међу онима који су овде у више наврата проналазили уточиште је и 25-годишњи Петар, миљеник запослених. Остао је без оца, а мајка му је такође у дому. Ту је и Сузана, такође његова вршњакиња. Њу су пре две недеље у Прихватилиште довели родитељи. Са ранцем на леђима и слушалицом у ушима, Сузана чека да њену судбину разреше запослени у обреновачком Центру за социјални рад. У Прихватилишту се од децембра 2009. године налази се и извесна Хана Бериша, која се још представља и као Мина или Фетија. Она се тренутно води као НН лице, јер упркос великим напорима, запослени до сада нису успели да је идентификују. Жена има између 40 и 45 година, а тврди да је из села Клина на Косову.

Извор[уреди]